Ponekad mi se dogodi (ma šta ponekad, malo češće od ponekad) da mi neke slike „uteknu“, ostanu neobjavljene i zaboravljene u bespućima hard diska pa se sirotice stisnu u kantunu ka po kazni i sve ka da oće reć „a šta smo mi to bidne skrivile?“ Eto, danas neću nigdi u skitnju, ne može se baš svake nedije, ae, a nije vrime ni za u poje poći, pa sve nešto pogledavam ove sličice stare samo sedam dana pa još gledaju i one mene, a kad se već tako lipo gledamo, računam, ajmo ća zajedno na ovo primalitnje sunce.

Žunta je, za one koji malo slabije razumiju stare dalmatinske riči, dodatak, obično lošiji dio nečega šta se prodaje zajedno s boljim, recimo kad idete u mesara pa mu učinite lipi promet, onda vam on ka za žuntu doda malo „za pasa.“

Pa kad već može bit „punta di sole“ zašto ne bi mogla proć i „žunta di sole“
Zašto bi P bija bolji od Ž!?

Evo sunčanih punti koje zatvaraju uvalu Mina pored Jelse, brižno, pomnjivo, ka škrinjicu s blagom...



Malo dalje od mora, u unutrašnjosti otoka, pobožni se puk još drži starih običaja i nediljom ujutro odlazi na misu.



U tako malim mistima di svak svakoga zna, pojava fureštog svata odma će izazvat zanimanje i pitanja „ma šta ovi ovde radi...“

Tako mi je u Vrisniku isprid crkve prišla jedna bakica (interesantno, uvik mi prilaze stare babe i mala dica, nemam pojma zašto je to tako...) i šćeto-neto upitala:

- A oklen ste vi?
- Ja sam vam iz Trogira
- Aaaaa, iz Trogira, e da, a znate kad sam ono prije trideset godišć bila u vojnu bonicu, operirala žuč, do mene je ležala jedna žena iz Trogira,ajme kako se ono zvala, ne mogu se sad sitit i još je onda govorila da nije više Trogir nego Drogir...
- E bako moja, davno je to bilo, a sad je još i gore
- A ča ćete, ova današnja mladost...
- Je je, nesriknja mladost, puna je morbina, samo su im zvizdarije u glavi...

I tako smo vrisnička nonica i ja razminili puno mudrih riči, o kamencima, likarima, mladosti, starosti, vinogradima, lavandi, a vjerojatno bi i još sad ćakulali da nije zazvonilo zvono i pozvalo na početak mise.

Nisam tija ulazit unutra u crkvu da ne remetim ljudima njihov mir, ali u oko mi je upa ovi lipi luster s puno lumini...



Sa vrisničke crkve puca lipi pogled prema kampanelima u Svirča i Vrbanju...



Vrisnik je svoje ime vjerojatno dobija po vrijesu ili vrisu, zimzelenoj biljci koja raste na našoj obali i otocima, posebno voli sunčana mista, a cvate lipim roza-ljubičastim cvitovima.
Ipak, ovoga puta nisam naletija na vris nego jedan stari napušteni dvor koji čeka i sanja svoju dicu.



A krakun na vratima pokazuje da ih već dugo dugo, niko otvorija nije...



Vraćajući se u Svirča, skoknija sam i do ovdašnje crkve posvećene svetoj Magdaleni. Neobično velika crkva za tako malo misto, ističe se skladnim proporcijama i elegantnim oblicima.





A na putu od Svirča prema Jelsi, na vratima jednog vinograda ponosno stoji kamena ploča s natpisom:
„Sagradi T.N. sa ženom 1955.“



Lipo, od T.N. a pretpostavljam da je žena vjerojatno bila N.N.

U samoj jelšanskoj uvali zatekli smo mladost koja se bavi veslanjem



Puno ih je lipo vidit, bolje da dica veslaju nego da side ka cok po cile dane, a kad smo nakon napornog planinarenja sili na jelšansku pjacu za popit piće, najednom počeja niki šušur, dreka, sirene, bengalke, gospemoja šta je sad!?

A-ha, nogometna ekipa Jelse osvojila je prvenstvo otoka Hvara pa su zajednički sa svojim navijačima napravili pravu južnjačku feštu. Jelsa je najbolja, Jelsa je slavna, ale ale aleeeeeee...



Usrid te navijačke gungule i mediteranske raspojasanosti, bilo je još slavlja, ali puno decentnijih – mladenci na početku zajedničkog puta...



Odlazeći s otoka susrećemo se brodovima u kanalu, mi zavidimo njima, oni zavide nama, tako je to s morem i brodovima, uvik tražiš nešto više...



I tako, ploveći od punte do punte, ostaju nam žunte uspomena na sunčani otok, otok lavande...



Vratit ćemo se mi njemu još koji put...