Ostala su mi četiri dana starog godišnjeg odmora, a kako ih “po zakonu” moram iskoristit do 30.lipnja tekuće godine, taj mi zakon ujopće i apasolutno ne pada teško, pa sad uživam ka prasac, jer su ti blaženi dani konačno došli na naplatu!
Aaaa, ča mi je lipo!

U stvari tija sam reć – ajme ča mi je lipo, ali kako ne bi ispalo da u istoj rečenici ajmečem i guštam, usvajamo gore navedenu rečenicu kao konačnu, važeću i zakonitu…
Ne triba mi puno toga – lipa ladovima u dvoru ispod odrine, čitam neke zvizdarije, svira mi Radio KL Eurodom, taman sam marenda malo murtadele i kruva pa se samozadovoljno lupkam po trbuju…

E, ma znate li šta je nevolja?
Ma dobro ajde, nije baš nevolja, to je u stvari jedan mali poremećaj, koji se ogleda u tome da, iako se sad mogu naspavat koliko mi duša želi, ovo tilo ima ugrađeni mehanizam koji ga u pet uri ujutro obavezno budi!
Međutim, u tome nema ničeg lošega, upravo suprotno,
jer ovako samo proškiljiš jednim okom prema leroju, okreneš se na drugu bandu i produžiš putovanje carstvom snova…
E!

Ma ima još toga!
Ne znam kako je to kod vas, ali ja kad tako malo produžim to blaženo stanje,obavezno počnem sanjat, šta mi se u “normalnom” stanju spavanja, gotovo nikad ne događa.
I tako, zamislite šta mi se jutros sve izmišalo!

Najprije sam se naša, ne znam ni sam kako, u Pločama, na ušću Neretve, ma razumimo se, znate di su Ploče…
Stoposto sam se mora nać sa ModestiBlejz na jednoj blogerskoj kavi.
I sad, računam ja, neš ti Ploča, nemam se di izgubit, idem doli do Rive, tamo su svi kafići, lako ćemo se nać…
Kad ono…
Ploče ogromne!
Paru ka Newyork!
Kad su se ovoliko izgradile!?
Gledam isprid sebe dva ogromna nebodera.
Gospe moja koliki su, imaju barenko šeždešet katova…
Zautavljam jednoga čovika pa ga pitam: “Ma šta je ovo, kad se ovo sve izgradilo, nema godinu dana da sam zadnji put bija, a sad ne mogu ništa pripoznat”
A čovik mi odgovara: “Je, puno se toga izgradilo, uša vama je kapital iz Saudijske Arabije, ovi neboderi vam se zovu “Ploče towers” i u njima vam ima mista za trideset i dvi ijade ljudi…
Gospemoja…

Inšoma dela šoma, Modesti nisam vidija, a ko će je nać u ovome velegradu, e…
Idem ja dalje.
Evo me najedanput u Beograd.
Ma di u Beograd?
Kako sad Beograd?
Kraj jedne trafikice zaustavija me jedan čovik, sve nešto govori,viče, maše rukama, lampa ušima, ali ga ništa ne razumim. A ja sve izbjegavam razgovor da ovi ne bi skužija da sam ja Hrvat, pa da me ne istambura na licu mesta, nasred Terazija, jebote...
Tek sam ga na kraju nešto razumija:
- Gospodine – kaže on - zašto vi hodate bosi?
- Ma ko je bos!?
- Pa vi, pogledajte..
I stvarno, pogledam ja doli na noge, kad ono stvaaaarno - nemam postola, ni bičava, nema ničega, totalno sam bos!!!
Šta ću sad?
Moram uteć!
Vidim u daljini vlak kako prolazi.

Potrčim prema vlaku onako bos, uskočim na vrata i nastavim put dalje. Sićam se da je vlak (ili je ovo bija “voz”) ogromnom brzinom zalomija onu ćošu di rijeka Sava utiče u Dunav pa smo nastavili pičit dalje prema Adi Ciganliji….
Ne znam ni sam koliko je ta vožnja trajala, a za pravo reć, nisam ni primjetija kad se vlak pretvorija u trajekt!
Nisam se pravo ni snaša, trajekt već pristaje u luku na jednom od dalmatinskih otoka.
Čekam da brod akošta doli u garaži među autima i kamionima koji već pale svoje motore i kroz minut-dva, otvara se ona velika rampa na provi ka ogromna usta.
Izlazim vanka.

Na samoj obali dočeka me neki uniformirani službenik sa ogromnom kapom.
- Dobar dan, molim vas Otovnicu na uvid….
- Molim??? – ja se naša u čudu
- Otovnicu?
- Kakvu Otovnicu, šta vam je to?
- Hm…gospodine, pa naravno da morate imati Otovnicu, kako će te inače doći na naš otok?
Kad putujete u inozemstvo imate Putovnicu, nije li tako, a kad dolazite na otok morate imati Otovnicu! – neumoljiv je uniformirani službenik

-Ali…gospodine dragi, kakve su to zawebancije, pa te Otovnice ne postoje, eto sa mnom je i deset mojih prijatelja, nitko od njih nema Otovnicu!

-Hm…jeste li sigurni – upita me pobjednički uniformirani službenik
Okrećem se iza sebe i čoviče imam šta i vidit – njih deset, svi imaju u ruci spremne Otovnice!!!

U stvari te Otovnice izgledaju ka neki CD, onako su okrugle, a na tom CD-u su nacrtani obrisi otoka.
- Šta ću sad?
- Ništa gospodine, morate se vratiti na kopno, bez Otovnice ne možete na otok!
Uhhh, ovo je bilo previše, probudija sam se u znoju lica, I ne samo lica svog…

Ploče, Beograd, vlak, trajekt, Otovnice, jebate….

Sad je dobro
Šta sam ono još tija reć?
N’da, pala je i prva đita ovega lita vilovita!
U stvari, prije je to bija jedan običan đir nego đita, ali i to se računa.



















BIžim ća opet na more...
Samo nikako ne smin zaboravit Moreplovnicu!