Kakvi smo mi to ljudi prokleti da baš uvik nastojimo svima, pa i onima najboljima među nama pronalazit neke zamjerke, mane, falinge, pa ako baš i ne znamo ništa drugo, pričat ćemo, ili ćemo samo prenosit ono "šta smo čuli" o njima, kojekakve ćakule, poluistine, gadarije, da je ovaj pijančina, da je onaj ženskaroš, da je ovaki, da je onaki....

I onda ćemo, ka vrhunac perverzije, ponavljat ka papagali zaraženi tičjon gripom - "malo nas je al' smo g....", isto ka da mazohistički uživamo u našoj gluposti i primitivizmu, u našoj surovosti, u našoj nesposobnosti da svoje živote i ne samo svoje, napravimo lipšima, toplijima, humanijima..

Baštinili smo ovi komadić zemlje i mora ispod sunca zlatnoga, kako mu volimo tepat, a ne mogu se otet osjećaju da ga svakim novim danom sve manje zalužujemo, da ga nismo dostojni jer se sa svakim novim jutrom budimo umorniji, grublji, gramziviji, greziji, pokvareniji...

Ispod tog sunca zlatnoga, između plavetnila mora i sivila kamena, na pozornici na kojoj vrlo često ne možeš bit siguran je li život teatar ili je teatar život, priko noći su srušena dva Herkulova stupa Splita i Dalmacije, dvi lanterne...



Umrla je Dalmacija – zavapit će ovih dana mnogi...

Da, ruše se kolonade neke davne, sretnije Dalmacije, obećane zemlje za koju svi osjećamo da jednostavno mora negdi postojat, usprkos tome što smo svjesni da je ta slika samo privid, laž, davno već izgubljena i zaboravljena u napuklom okviru.

Današnja Dalmacija rasula se u milijune komadića, razmrvila se, ostala je polomljena, rascjepkana u fragmentima, u propagandnim spotovima turističkih zajednica u kojima je šarenim sličicama i kratkim rezovima izdvojen neki privid, a Photoshop-om uklonjen užas i kaos koji smo stvorili, lažni odraz života koji nam se poput duha, bezobrazno cereka iz iskrivljenog ogledala...

Dalmacija danas, podsjeća me na staru napuštenu kamenu kuću na otoku, kuću urušenog krova, sagnjilih greda od crvotočine, razbijenih zelenih škura koje sablasno i nevoljno klapaju na vitru, kuću čiji su stanari odavno već otišli s ovoga svita, a za njima ostalo na desetke, na stotine baštinika od kojih nitko više nije tu, niti je koga briga. Samo još znaju da tamo na nekom dalekom otoku posjeduju jednu osamdesetinu ili tri devedesetitrećine nekakve ruševine koja i tako ničemu ne služi. Ako bude sriće, prodat ćemo nekom Englezu...



A ko je kriv?
Krivi smo mi, sami smo krivi jer smo pohlepni, jer smo glupi, nerazumni, jer smo postali nikakvi!
Znam, puno je lipše mumat slatke bokune nego kopat vinograde!
A potrošit će se šoldi od kurbinoga pira vrlo brzo, samo čisto sumnjam da ćemo i tad počet dolazit k sebi, već vidim kako ćemo klepnit dlanom u naše pametne glavice i vikat «oni, oni» «drugi su nam krivi» «privarili su nas»!
A – ha, ma nemojte mi reć, uvik su su nam drugi krivi...

Dalmacija iz naših snova živi još samo u pismama ili u ona dva litnja miseca kad zamantani morem i suncem pokušavamo dozivati bolju prošlost.

Dalmacija iz naše stvarnosti je devastirana, razrovana, prekopana, zabetonirana...
Nisu nam više niti Rive ni Pjace potribne uz puste Jokere, Blockere i Trackere.
Vlaški luk ćemo dovest iz Kine, blitvu iz Hondurasa, lignju iz Patagonije, vino iz Južne Afrike...
Jeftinije je...
Navodno...

Dalmacija – zemlja koje nema...
Kolonade su možda i popucale, ali nismo svi šta smo ostali sazdani od slatke vodice.
Ako smo se izgubili na putu između baštine i budućnosti, još nam nije kasno da se vratimo k sebi. Za početak ne bi bilo loše da uz čisto i otvoreno srce koristimo zdrav razum.
Pa nije vrag da tražim previše?

Daleko od toga da zagovaram bilo kakvu izolaciju, ksenofobiju ili raznorazne kombinacije klaustro-agora-fobija. Ako ništa drugo, oduvik smo bili dio Mediterana, naučili smo se i na bure i na juga, tramontane i maestrale...
Dok pušu vitrovi, barem neće bit žabokrečine...

Konačno, maslina koja raste u mom vrtu, svojih granama i listovima upija svitlost i toplinu istog onog sunca ka i cedar u Libanonu, trišnja u Japanu, baobab u afričkim savanama ili sekvoja u šumama Kalifornije. Ali korijen iz kojeg moja maslina crpi svoju snagu nalazi se samo tu, na jednom i jedinom mjestu, u ovoj zemlji...

Jutros je konačno osvanulo sunce
Možda je to dobar znak...