Ako zanemarim da sam pola jutra potrošija tražeći nacrt nekakve čudnovate naprave za zavarivanje, koji mi se zagubija u skrivenom škafetinu radnog stola za kojeg do sada nisam uopće ni zna da postoji, te da zbog groznog vrimena nismo uspili napravit ono što smo jučer planirali sredit na brodu, radni dan je protekao manje-više u redu.

Nisam se previše uzbudija ni kad mi je buretina uništila moju velevrijednu lumbrelu od 29.90 kuna i pretvorila je u neprepoznatljivu formu. Prije smo barem imali one osebujne likove koji bi krstarili ulicama i glasno vikali «Pooooopravljamo kišobrane, poooooopravljamo kišobrane!»

Današnji kišobrani tipa «made in China» su nepopravljivi, jednokratni. Uostalom, niti kiša u nas ne zna padat lipo pristojno, kulturno, ka u Inglešku recimo, nego uvik dođe uz niki vitar, neveru, šijunadu a božemeoslobodi...

Ništa, pičim dalje, moram po lovu, idem do bankomata....
Taman sam ubacija karticu i utipka PIN. kad iznenada osjetim da me netko lupka po ramenu.
Okrenem se, imam šta i vidit – neki rmpalija od dva metra, sto pedeset kila, krezub, razbarušene kose, opasnog izgleda, na pola metra od mene. Inače sam alergičan kad raznorazni tipovi koji čekaju u redu iza bankomata ne poštuju prostor diskrecije, ali ovo mi se još nikad nije dogodilo. Gledam ja njega i sve čekam kad će uperit pištolj u mene i reć «ruke u vis!»

A on, na moje oznenađenje ispali: «Fnate li mofda di je kafif MONACO???»
A jebate Monako ovako il onako – promrmljam u sebi, pa ga uputim – eno tamo priko čiovskog mosta, vidit ćete ga odmah, ne možete falit!

Ufffff, ovo je bilo opasno – promislim ja, okrenem se, ukucam iznos, bankomat obavi svoje, uzmem lovu u ruku, kad evo ti rmpalije opet iza mene!

- A di je moft???
- Hebate led, ovo me stvarno niko nikad nije pita u Trogiru, da di je most???
A di će bit most za Čiovo, nema sto mostova, nema sto Čiova, kako ne možeš u tako malome gradu vidit di je most...u stvari moft...

Ipak oduševljen šta me ova gromada od čovika nije orobila, prebila i ostavila u lokvi krvi pored bankomata, koji se uzgred budi rečeno, nalazi na svega pedesetak koraka od moFta, lipo sam čovika uputija, objasnija sve di, šta i kako.
Nadam se samo da nije zaluta u tih pedeset metara..



U šesnaest nula nula imam dogovoreno kod svoje doktorice. Moram samo uzet jednu uputnicu, brzo ću ja , ma ne triba mi za to niti pet minuti vrimena.

Kucam na vrata, ne odgovara nitko...
Kucam opet nakon pola minuta - opet muk...
Nakon dva minuta izlazi sestra i govori mi: «Pričekajte malo...»
Čekam...šenaest i petnaest...
Čekam...šesnaest i trideset
Čekam..šesnaest i četdeset pet...

U sedamnaest nula dva, opet izlazi sestra: Gužva nam je, možete li doći iza sedam?
Ajmeeeee, pa je li mi to odma mogla reć, a ne da čekam uru vrimena u čekaonici bezveze...
Ništa, neobavljena posla idem dalje, moram u školu na informacije.
Odlazak na informacije trenutno mi predstavlja jednu od većih frustracija u životu.
Ne znam šta je gore, čekanje na hodniku u društvu najmanje desetak ponosnih mamica čija su dica super odlikaši, ali one unatoč tome, svake Božje sedmice vise tu na hodniku samo da bi se hvalile sobom, svojim muževima, svojom dječicom, ili mi je još gore kad mi razrednica otvori juniorovu stranicu u dnevniku...

Za divno čudo, ovog puta u hodniku nema nikoga, nema niti dežurnih dražesnih mamica...
Kucam na vrata, ali nema ni razrednice....
Šta je sad?
Ajmeeeee, falija sam!!!
Informacije su tijekom četvrtog školskog sata, a sad je ovo već peti...



Neobavljena posla gibam dalje.
Moram se sredit, ošišat, frizura mi je ka u Einsteina
Stižem pred salon «moje» frizerke.
Nema ni nje, frizerka očekuje bebu, salon zatvoren do daljnjega...

Di ću, kud ću sad, tražim neki drugi salon...
U drugom salonu gužva, u trećem salonu gužva na kvadrat, u četvrtom salonu na sriću - tek dvije gospođe.
Izgledaju zastrašujuće, cile su inkartane nekakvim čudnovatim blatom, iz kose im vire neobične plastične kesice, folije, vikleri, sto čuda, kakvi su im ovo sve vrazi na glavi...
Ljubazna frizerka govori da ću morati počekati petnaestak minuta.
Ajde dobro, nije lako u društvu Gremlinija, ali u ovakvom danu izdržat ću i tih petnaest minuta...
Na koncu nije ispalo petnaest, nego dobrih pola ure, ali eto - konačno stižem i ja na red.
Ljubazna fizerka uzima aparatić u ruke i....odjednom nestane struje!
Šta je sad!?
Nema struje!
Kad će doć?
Ne zna se....

Dosta mi je, ne idem danas više nikuda, ovo mi je očito jedan od onih uvrnutih dana kad sve ide naopako, ne ne ne, ništa se ne isplati radit, definitivno...



Konačno stižem doma, o dome slatki dome...
Ubacujem se u udobnost fotelje, dižem noge na stolić, naoružan s pet daljinskih upravljača pucam u svim mogućim smjerovima.

Na TV-u vidim da uskoro dolazi Đuro the Grm
Predsjednik Fleishman mu navodno priprema razna iznenađenja
Predsjednik će najprije Bushu servirati kulen i čvarke, a nakon grdobine i gibanice darovat će mu kristalnu skulpturu …

Heeej, dosta mi je, stvarno mi je dosta, samo mi je još Bush falija, a pogotovo u kombinaciji s kulenom I čvarcima…

Demonstrativno isključujem sve moguće televizije, kompjutere, mobitele, odlazim u krevet, pokrivam se priko glave sa tri sloja lancuna, jorganom, dvije deke.

O Đizs, kakav dan…
Uvrnut…
Višestruko uvrnut…