Ne znam ni sam zašto je to tako, ali skroz sam se odvika izlazit u ovaj moj mali grad, ne znam, nekako mi je tužno kad vidim da već u osam uri uvečer na ulicama nema ni žive duše, ono malo svita šta promoli noson vanka zbije se u rijetke otvorene kafiće, a pjacete, kalete i kantuni prazni, nevoljni, božemiprosti - pari da je oglašena opća opasnost!

E sad šta možemo, tako nam je kako nam je, nije ovo naše vrime, ali bit će, bit će vrlo skoro opet lipih dana, a s njima i živosti i šušura i svega blaga na ovome svitu.







Opće je poznato kako ništa nije dobro započinjat petkom, ali ja vam baš i ne virujem u te čiri-čari-ra-ka-ka teorije, pa sam sinoć po prvi put napravija jednu ludost ili hrabrost kako se god uzme – naime prvi put u životu sam prokliza!!! Ma dobro, ajde za pravo reć, prokliza sam figurativno puno puti do sada, ali ovo sinoć vam je bilo pravo najpravije klizanje sa ledom, klizaljkama i svime onim šta još spada u to.

O trogirskom klizalištu koje je već na samom početku rada postalo jedinstvena atrakcija, jer čisto sumnjam da se igdi još u svitu može klizat doslovno deset metri od mora, pisala je nedavno moja čiovka.
Priznajem, u prvi čas sam pomislija da je to neka zvizdarija ili monada, ma di to može bit pravo klizalište s ledom u ACI marini?



Ali šta je je, nije zafrkancija, i kako vidim sinoć, već je lipi broj Trogirana a pogotovo Čiovljana majstorski ovlada klizačkim vještinama.
I tako to već ide, ekipa mi se napalila da oće i oni probat. Sve redom nekadašnji zagrebački studenti, u trenu se zaželili opet oživit prva iskustva s klizanjem u Ledenoj dvorani tamo nekih, pa nećemo sad spominjat baš točno kojih godina...

Ajde dobro, vi se kližite, a ja ću vas gledat, kontam ja sebi u bradu, a oni navalili da moram i ja probat. Ajde, ajde, ma šta će ti bit, pa provaj, mo'š jedino i to samo u krajnjem slučaju polomit kosti, neš' ti...

Ma oću vraga, ne dolazi u obzir, di ću ja to, nikad u životu nisam sta ni na rošule niti na role, a kamo li na klizaljke – borim se ja grčevito
A dobro kad ne'š, mi idemo!

Uh, dobro sam proša, mislim se ja, ali opet, gledajući njih kako im to lipo ide, počeja meni činit živac...
Hmmm...pa ne čini mi se ovo tako strašno...
Hmm...vidi ovu dicu, kako oni mogu....
Hm... Hebate...D. mi govori kako je njezin bivši momak u Zagrebu odlično skliza a šta ja, jadan ti sam ka i nisam, sad ću ispast šonjo...

I tako malo-pomalo nakupila se kritična količina pozitivno-negativnih emocija, uletija sam u box i reka slavodobitno – Oću, daj mi klizaljke, idem probat!!!

Meštar od klizališta mi je lipo sve pripremija, uvjerija sam se čak da je i ekipa za hitnu pomoć atento u blizini i inšoma de la šoma, ja sam vam sinoć učinija prve klizačke korake u karijeri!

Je, istina je da je to moje klizanje izgledalo božemiprosti redikulasto i nikakvo, ali sve u svemu – zadovoljan sam! Moram priznat da sam se stumba nekoliko puta na guzicu i da nisam još uvatija pravi mot, ali moglo bi se reć – led je probijen!!! Ne doslovno, na svu sriću, ali već i sama činjenica da hitna pomoć ipak nije bila potrebna kao i neizmjerno zadovoljstvo novootkrivenim horizontima, u hipu su me ispunili planovima o osnivanju hokejaškog kluba u Trogiru, e!

E sad kad sam već uvatija hvalit, moram još malo, samo pinkicu.
Danas sam za divno čudo bija vridan, pa sam u skladu s neočekivanim ali dobrodošlim poletom i radnim elanom, vrt obogatija za tri nove sadnice mendule, po jednu jabuku, barakokulu i limun... Nema nikakve sumnje da će se sadnice lipo uprimit, jerbo kad Brod nešto usadi to je onda prava fešta od sadnje. A ovo je ionako samo prva faza jer imam namjeru posadit još puno toga lipoga...

Mendule koje sam posadija, kasna su sorta, uglavnom sve moje voćke kasno dozrijevaju hmm...šta sam sad ja ono tija reć...
Evo ovako, u kasnim sortama je slast, a u ranima lipota!





Ispravnost ove moje teorije najbolje pokazuje ova procvitala mendula, oliti bajama kako vam god drago, koja me svake godine iznova oduševi svojom ljepotom. Iako, na prvi pogled mala i kržljava, usamljena u zapuštenom vinogradu, samozatajno živi svoj život.
Svake godine je prva, svake godine njezino cviće zasja i zamiriše lipše nego bilo koje drugo cviće na svitu. U isto vrime, u ovom cvitu je i radost i tuga jer će sigurno i ove zime bit još bure i leda, smrznit će se ovo cviće ka i skoro svake godine i opet ova moja mendula lipotica neće dat niti jednoga ploda...







Pružit će nam svoju raskoš i lipotu, a plodove će ubirati netko drugi...
I kod mendula i kod ljudi, nekako dođe na isto...
Oni koji prvi dignu glas, oni koji prvi donesu novu ideju, nove misli, nove svjetonazore, uvik nastradaju...
Ah, valjda to tako mora bit...
Stojte mi dobro!