«Šeta sam rivom i u jednemu momentu, u plićaku sam ugleda veliku obotnicu. Odma sam skočija u more i uvatija je golin rukaman. Imala je skoro četiri i po kila! Spremili smo je istu večer ispod peke sa kumpliriman!» - ekskluzivna je izjava izvjesnog sretnika koju sam nedavno ugledao u jednom magazinu obojenim «velikim plavetnilom» i to u rubrici «natječaj za najveću lignju,sipu i hobotnicu». Izaša dasa u novinama, drži ponosno na slici onu nesritnu hobu, a iza širokog osmjeha od uva do uva, jasno se vidi da odavno nije posjetio zubara.

Gledam ga tako sritnog kako se šepuri na slici i beštiman u sebi. I ti si glupane jedan, da-bi-li glupane, kad si već vidija tu hobotnicu u plićaku, baš istog trena (dobro da nije reka "sekundarno"!) mora skočit u more i ubit beštiju samo zato da bi napunija svoj šporki trbuj!? Nisi li je moga slučajno ostavit na miru i guštat samo je gledajući!? A ne ne, ti si, čim si je ugleda, mudro zaključija da je ta hobotnica došla u plićak samo zato da se uvali u tvoju teču.

Stvarno, odakle u ljudima taj nagon da neke životinje ubijaju čim ih ugledaju? Odakle im pravo da rade tako nešto? Šta su im one skrivile? Je li to iskonski instinkt lovca?
Sumnjam...
Prije mislim da se radi o obijesti ili gluposti. Koliko puta sam na moru vidija raznorazne nadobudne "ribolovce". Obično dolaze gliserima do udaljenih valica. Nisu niti spustili sidro do dna, a već oblače ratnu opremu, maske, peraje, puške, noževe, olovne pojaseve .... A zašto još ne izmisle i podvodne minobacače i topove da mogu potuć svu ribu u moru!? Zašto bi u dubinama osta iti jedan lipi komad ribe kad ga oni mogu uzest...



Nisu samo ribe u pitanju. I na kopnu se dešavaju slične stvari. Eto, kod nas oko kuća i po vrtovima i poljima, ima dosta majura (blavora, slijepića kako ih već sve ne zovu!). To je veliki gušter bez nogu i gotovi svi kad ga ugledaju, odmah u njemu vide opasnu zmijurinu koju istoga trenutka treba zatući svim raspoloživim sredstvima. Znam da ga nije ugodno vidit, pripa sam se i ja mali milijun puta kad mi iznenada zašuška oko nogu. Triba samo malo počekat i on će već brzo odmaglit dalje od nas. Znaju oni da nema na svitu gore zviri od čovika. Jer, majura niko neće ubit da bi ga bacija na gradele ili pod peku. Majura triba ubit samo zato šta sliči na zmiju.
A zmije...o zmijama da i ne govorim. To je već tema za neku drugu priču.

Jesmo, ma baš smo zviri, sve smo gramzivo i halapljivo podredili sebi. Evo i ja sam, dok pišem ove retke, baš sam hebeni licemjer, jer sad ovako govorim, a znam da bi se i ja vrlo rado mašija za bokunić one hobotnice sa kumplirima. Zato se sad sa gnušanjem ograđujem od samo sebe. Gnjus, gnjus....Iš od mene!

A kad smo već kod tog uzajamnog odnosa zviri i beštija, ovaj tija sam reć - ljudi i životinja,
ipak moram priznat da nije ni nama predatorima uvik sve lako i bajno.
Ima i za nas stvarno opasnih beštija. Uz već spomenute zmije, zmajeve koje rigaju vatru i ostale opasne gmazove, tu su još i lavi, tigri, konkondrili... A di su još morski pasi, raže i murine!
A tek leteće beštije?
Orlovi, kondori, bjeloglavi supovi, sokolovi, vrapci i komarci, ose, pčele, šišmiši...
Opasnosti ka u priči!

Ali od svih spomenutih ima jedna još opasnija beštija – pivac!
Da, da, dobro ste čuli – pivac, pjevac, pijetao, kokot, kopun, kako god vam drago...
Nema luđe beštije od pivca!
Definitivno!
Nema garant.
Pivac bezglavo trče, skače, napada sve šta stigne, lepeta krilima, kukuriče, pravi se važan.
Glumi gazdu u svakom dvorištu. I ne samo u dvorištu. Zaletit će se on i na ulicu kad ga uvati morbin. Pa čak i u susjedne vrtove. Kažem vam još jednom – ne postoji luđa beštija !

Sva srića da su pivci relativno mali. Zamislite da su veliki recimo kao – nojevi!?
Pa ko bi osta živ od njih!? Ma vraga crnoga bi u tom slučaju, ljudi vladali zemljom. Vladali bi – pivci!
Mislim da postoji realna opasnost. Ljudi moji, moramo bit pametni.
Držat ih pod kontrolom.
Jer kad im krv udre u glavu...
Sve je moguće.
Pa vidite li sad u kom grmu leži pivac!
Ima i još jedna dobra stvar. Realno govoreći, pivci su - blesavi!
Svatko od njih misli da je najpametniji, najljepši, najjači, najpotentniji. Egoisti na n-tu potenciju. Ne podnose oni u svojoj blizini drugog pivca. Konkurencija – ma kakvi, no way!
A zamislite, koja bi to koma bila kad bi se pivci udružili u zločinačku organizaciju?
Ajme nama!!!



Ma da mi je samo znat kako sam ja ovo danas sa hobotnice doša do pivca?
Auuu šta sam ga zbrčka!
Hmmm...
U koju ću sad ovo kategoriju uvalit?