Poprilično zanimljivo mi je bilo na poslu prethodnih dana. Pojavio se jedan problem, vezan uz petu roga kormila. Sve vam je jasno di je to, je li tako!? A kad se pojavi problem, problema u stvari nema jer tada na scenu stupa problem-buster. Drž vamo, potegni tamo, povuci, mrdaj livo, trzaj desno...
To su vam takozvane sofisticirane metode u brodogradnji.

A kad smo već kod stvarnih sofisticiranih metoda, moj najdraži dio posla je konstruiranje broda u računalu. Kad brod u boci kreira brod u škatuli, to je onda prava fešta od škatule.
Ovaj, tija sam reć od kreiranja!
Bolje reć – modeliranja.

Najme kaj, moj zadatak je da svaki, ma baš svaki dijelić brodskog trupa, od najmanjeg do najvećeg, modeliram i postavim na svoju realnu poziciju. Bude tu mali milijun rebara, podveza, proveza, kobilica, vjenčanica, vanjske oplate, koljena, zakrpi i pločica.
Od početka do kraja, izvrtim taj model na stotine i stotine puta, pogled jedan, drugi, treći, stoti, napravim nacrt u nekom mjerilu, detalj «A», detalj «B», detalj «C»....Bude to zanimljivo. Među stotinama naredbi koje koristim, dvije se ipak najšćešće – Zoom drawing i zoom drawing out.

Međutim, pravi gušti nastaju tek onda kad se računalni model počne pretvarati u stvarnost.
Kad se spustim do pogona i navoza na kojemu se gradi «pravi» brod, pa ugledam «moju» sekciju broda u izradi, svaki put se začudim koliko je to u stvari veliko. Svi ti, meni dobro poznati elementi, izgledaju mi tako sićušni i malešni na ekranu, kad ih vrtiš, okrećeš klikom miša, «bacaš» na drugu stranu broda, translatiraš, kopiraš. Pisofkejk.

A onda, spoznaš da taj tvoj «elementić» kojega si jednim klikom miša moga izvrtit ka maloga Muju, u stvarnosti ima sedamdeset, devedeset, trista, osamsto kila...

Virtuala je zeznuta stvar.
Postoji realna opasnost da nam poremeti mjerila veličine, da nam ponudi krive predodžbe.
Od predodžbe do svjedodžbe, dug je put...





Eh sad, zašto ja ovo pišem, kakve to veze ima s blogom?
Zamislite, možda čak i ima!

Što je meni blog? Piskaranje i škrabuckanje zbrčkanih misli i turbulentnih osjećaja, pa preoblikovanje u barem približno jestivu i probavljivu formu, bacanje na bijelinu praznog ekrana.
Autoterapija uglavnom...
Onda se, za divno čudo, netko pojavi na vratima, bljesne komentar, pojave se neka nova slova, neke riječi, kao zrno soli koje fali, kao šlag na torti, kao osmijeh na licu nakon poljupca.

U tren oka, pukne te ego i alter ego zajedno u paket aranžmanu, pa želiš još, uvik još..
Hej, hej, stani malo, spusti se na zemlju. Nisu to brojevi, ni slova, ni brodski elementi.

Samo promislim na to da, iza svih tih znakova na ekranu, iza svakog komentara, iza svakog klika na brojčaniku, stoje pravi, živi ljudi. Puno veći od majušnih slova.
Malo ili veliko, relativna je stvar.
ZOOM je, čini mi se najbitniji u toj priči.



Tamo nekih davnih osamdesetih, nakon šta je novi val već otprašija svoje, jedna, u to vrime vrlo poznata ZG rock grupa došla je održat koncert u Trogiru. Bilo je slično ovakvo vrime, jesen-zima, ledenica, smrzajica, nigdi žive duše...
U sportskoj dvorani skupilo se dvadesetak, u vrh glave trideset ljudi.
Slutio se fiasco totalicus.
Već smo se pripali da koncerta neće ni bit, pa ko će svirat pred trideset ljudi!?
Tada je na binu izaša frontmen grupe, neću vam reć koji, samo ću šapnit da mi je imenjak i pozva svu tu okupljenu «gomiletinu» isprid pozornice i reka: «Nije bitno je li vas troje, trideset troje ili tri stotine. Koliko god vas ima, svi ste nam važni!
I stvarno, otprašili su oni taj koncert u svom stilu, preko dva sata vrhunske svirke, večer za pamćenje...Pamtim je još i danas.



I tako to ide, ljudi moji... bilo vas troje, trideset troje ili tri stotine, svatko od vas mi je važan.
Velik u mojim očima.
Pa makar samo prošli, možda i slučajno, makar bili samo jedan klik na brojčaniku.
Hvala vam
Iako znam, virtuala je zeznuta stvar...