Koliko god bio svjestan bolne činjenice da je, uz prostor i vrijeme, jedino još ljudska glupost beskonačna, gotovo svakodnevno nailazim na situacije u kojima me uvijek i iznova iznenađuju novi antologijski primjeri, prijedlozi i prilozi.
Pri tom, pod ljudskom glupošću čak i ne smatram onaj notorni nedostatak inteligencije, za takvo što ljudi nisu krivi, naprosto splet nesretnih životnih okolnosti uvjetuje dvoznamenkasti Aj Kju i onda ste tu di jeste. Šta se može, život je partija koju morate odigrati sa upravo onim kartama koje imate u ruci, pa ma kakve one bile.

S druge strane, osobine kao bahatost, prepotencija, zavist, nekultura u svakodnevnom ophođenju sa drugim ljudima, beštijama ili prirodi općenito, samo su neke od vrlih karakteristika koje su za moju malenkost izuzetno značajne u vrednovanju da bi neka individua u mojim očima stekla status glupandera prve, druge ili žnj klase.

Naravno, nije mi ni na kraj pameti da umišljam sam sebi da sam upravo ja taj koji je cijepljen i imun na najrazličitije oblike gluposti. Ima i kod mene o-ho-ho materijala za jednu bogatu bisernu ogrlicu. Ali...svoje ću vam bisere davat samo na kapaljku, di ću sad olako uništavat mukotrpno stečeni image...

Vratimo se mi na priču. Priznajem, ponekad sam lak na obaraču, imam kratak fitilj, neke situacije me znaju iznervirat u roku hića. Ne baš često, ali....Posljedica ratnih vremena, vjerojatno, ali nikad dokazano.

Daklen, slušaj 'vamo!
Prije nekoliko dana imali smo doma obiteljsku fešticu. Godišnjica braka mojih roditelja.
Lipo su izdržali – četrdeset i pet godina već! Naravno da u takvim prilikama, kad se skupi fameja, triba malo bogatiji stol dodatno oplemeniti i kojom finom kapljicom.

Uđem tako u Konzum blizu najprometnijeg ljetnog raskršća u županiji, a i šire. Uvik je gužva u ovom dućanu, ali eto sad mi se naša onako zgodno uz put. Uzmem dvi bočice viške Vugave i priđem kasi. Isprid mene šest-sedam ljudi, potrajat će koji minut.
Strpljen-spašen, vrag odnija i prišu.

Kad...eto ti iza mene nekakav tip, roba pedesetak godina, bradica, cvike, gaće trikvartače i havajska košulja. Palme i ukulele obavezni detalji... Nosi u ruci četiri banane. Kreće se kroz prostor turbulentno, ide vamo-tamo, sve nešto pogledava okolo. Na koncu, nalipija mi se niti pedalj iza mene. Kad mi tako netko nepozvan uđe u moj "životni prostor", a još je i smrdljivo, znojavo muško, popizdim za tren. Okrenem se značajno, ne bi li ga umilnim pogledom savjetovao da se malo odmakne od mene.

Čim me je primjetija, evo ti njega ni pet ni šest, započeja konverzaciju:

- Arghhhh, iman samo ove banane, mogu ja proć naprid?
- Nemam ni ja ništa više, samo ove dvi boce vina – već mi je dekapoto iša na pimpić
- Argrrhhhh - samo je nešto nesuvislo zahroptalo iz smrdljivih usta.

Čekamo red, odužilo se brate, blagajnice tipičnim bezizražajnim izgledom lica provlače artikle preko onog čitača – biiiip, biiip, biippp, nikad kraja, Gospe moja!

Ovaj se još uvik nervozno vrti desetak centimetara iza mene. Ne lezi vraže, ogulija on jednu bananu i počeja mumat. Ma bravo, samo mi je to falilo, sad mi još i mljacka iza ušiju!
Nivo tolerancije mi opasno stremi prema limesu nula.
Izija je jednu cilu bananu, evo ga sad drži koru u ruci, njiše s njome vamo-tamo, gleda di će je bacit...
Naposljetku odloži je na policu na kojoj se nalaze žvake, bonboni i prezervativi.
Umilno ga pogledam, najumilnije šta mogu...

Ništa to njemu ne smeta, evo ti njega opet, guli i drugu bananu, ponovno ista procedura, mljacka, pljacka, pljucka, užas živi...
Opet će ostavit koru od banane na polici...

Nisam moga izdržat – govorim mu da to šta čini i nije baš najispravnije. Naravno, ne doslovno tim riječima.

- A di ću ja sa korama od banane?
- Pa postoji valjda neki koš da se u njega bace
- A di je koš?
- Pa štajaznam, mora negdi bit koš, eno ga tamo iza kase...

I ne lezi vraže, moj glupander prve klase prođe čitav red kupaca koji čekaju na kasi i stvarno odloži one kore od banane u koš.
Ajde, fala K. barem nešto...
Ali to još nije sve!

Počeja se on muvat oko blagajnice, ka ono kad sam već ovde, imam samo ove dvi banane, mogu li ja to odma platit?
E, sad mi je definitivno diga paru, nisam više moga izdržat
- Vraćaj se nazad u red!!!! – riknija sam bisno na njega ka lav, ka tigar, ka konkodril, zaorilo se po cilome dućanu

I sam sam se začudija odakle mi se taj krik prolomija.
Za divno čudo, glupander se stvarno vratija na isto misto, u red iza mene

Nema druge, sa ovakvim tipovima moraš agresivno, znam, ne ponosim se baš dernjavom, ali ovaj me tip tako inspirira da se pokažem u "najboljem" mogućem svijetlu

Nakon minut-dva, konačno je i ova tortura došla kraju, platija sam svoje dvi botilje Vugave i iša ća.

Srdačni susret u Konzumu sa "simpatičnim" izjelicom banana, brzo sam zaboravija, još najbolje da se opterećujem sa ovakvim, gotovo svakodnevnim scenama. Pa takve su stvari postale manje-više normalne, u svakom dućanu, u svakom gradu.
Barem je Vugava bila dobra. I više nego dobra...



Vraćam se jučer s posla doma, prolazim kroz sav onaj krkljanac na trogirskim avenijama i bulevarima i tamo na zidiću kod autobusnog kolodvora, nekakav čovo drži u ruci tabelu na kojoj se kočoperi natpis "APARTMAN", nevješto nažvrljan rukom, bolje reć pinelom.

Neko se auto stranih registracija čak i zaustavlja, ovaj apartmandžija trči prema njima, maše rukama, nešto objašnjava.
Ništa, prolazim dalje, nije ni ovo neka neobična situacija. Turistički marketing i promocija na naš način. Atroke internet!

Ali onaj tip sa tablom...ma odnekud mi je poznat....
Doša sam već i doma, ovo mi je najbolji trenutak svakog dana, bacam pederušu na kauč, skidam sa sebe robu, skuva sam se cili....ali i dalje mi ona faca ne izlazi iz glave...
Ma di sam ga samo vidija???

Sa prvom žlicom instant juhe od šparoga, upali mi se lampica
Pa to je onaj BANANA-MAN iz Konzuma, hebate!!!
Ma je, on je, definitvno....
Ista faca, isti pokreti...
Čovječe, i taj tip se bavi turizmom!?
Banana turizam u državi koja je i tako čitava u banani!?
A jadni su ti oni koji dođu u njegove apartmane...
Kako se ono kaže, mi ćemo razvijat elitni turizam, je li tako!?