Svaki put kad čujem početne taktove „Šibenske balade“, tija ja to ili ne, upadam u skroz neko neobično stanje. Još kad nakon uvoda gitare zagrmi bariton Branka Bubice sa:

Dobra večer pismo moja
Kao vino plemenita.....

Da, ima tako nekih pisama u kojima su atmosfera, riči i melodija tako savršeno posložene da ne postoje nikakve šanse da ostaneš imun na njih, nego se u tom slučaju najbolje prepustit, uronit u nju ka u duboko modro more, zatvorit oči i uživat....
Šibenska balada...

A još kad ono na samom kraju dođe

Lanterna mi noćas budi
Put mi kaži i donesi....





Možete li uopće zamislit kakva bi bila naša obala bez lanterni?
Krnjava, nikakva, krezuba...

Nemojte mi niti na tren promislit, a kamo li reć, da su lanterne tek obični semafori na moru! Sic!
Iako ih ima, naravno i crvenih i zelenih.
Žutih ipak nema
Ali zato bilih ima...

Svitlost lanterni oduvik je značila puno više. Kad dolaziš sa mora, daju ti sigurnost i mir, a kad ih gledaš sa terre firme, bude u tebi želju da se otisneš i otploviš..
Pa nam točno kazuju kojim putem je najbolje.
Crvene ćemo ostavit livo, zelene ćemo ostavit desno...
Bilima se nećemo približavat, tek ćemo ih pozdravit.

Još uvik pamtim odsjaj svitla lanterne u njenim plavim očima
Moja mala tajna
Krivo je more...



I kad izgleda sve crno i sivo, svijetlost je uvik iste boje



Bilo bi dobro da i u ovim našim morima života, punim valova, bura i nevera, postoje lanterne koje će nam davati bljesak svijetlosti i ukazivati na prave puteve. Možda čak i postoje, ali pogotovo dok smo mladi, bahati, svojeglavi i mislimo da smo najjači i da sve znamo, ipak nismo sposobni protumačiti te signale u noći. Želimo svojim putem, misleći da je tako bolje.

Dođe to s godinama.
Kao dar s neba.
Znat prepoznat svoju zvijezdu...