Moje radno mjesto, po sistematizaciji u našoj vrloj firmi, zove se programer-projektant. Zvuči atraktivno, zar ne? Pa, sve u svemu i nije tako loše. Pojednostavljeno rečeno, zadatak mi je da u računalu, ili od milja zvanoj - grafičkoj radnoj stanici, napravim realan model brodske strukture. Svi mogući elementi kojih i nije tako mali broj, moraju biti kreirani i postavljeni baš na ono misto u kojem će se nalaziti i na „pravom“ brodu. Koristim program koji se zove CADDS5, izvorno je američki, ali su ga naši stručnjaci prilagodili za brodogradnju. Tahvih CAD (Computer Aided Design) programa ima dosta, na isti način se rade i automobili, avioni, razne građevine i tako dalje i tako bliže.

Često nam dolaze emisari raznih firmi sa konkurentskim CAD programima pa nam onda naprave prezentaciju nastojeći nas pridobit da kupimo upravo njihov software koji je naravno sve naj, naj....Te prezentacije znaju trajat satima, ali obično je najatraktivniji dio kad se taj „naš“ model broda vrti okolo naokolo na ekranu kompa. Tako nešto slično se može vidit i na televiziji kad se rade reportaže na temu „kako nastaje projekt toga i toga“.
I onda se modeli vrte ka na ringišpilu, nazočni auditorij obično gleda u to širom otvorenih usta i očiju, a meni je sve to toliko smišno, jer znam da mi koji upravo programiramo te modele, apsolutno nikad to ne radimo. Ali priznajem, to djeluje atraktivno jer možeš vrlo lipo sagledat na ekranu čitav brod, auto, avion, šta se već sve ne proizvodi.

Zašto ovo pišem? Zato šta vrlo često vidim kako mnogi ljudi na stvari gledaju jednostrano, zauzmu apriori nekakav stav, promatraju na problem samo iz svoje busije i smatraju da to kako oni vide, da je to jedna i jedina moguća prava istina. Pa onda imamo bezbrojne TV emisije u kojima sudionici skaču jedan drugome u oči ka da su pivčići, zapjenjenih usta svi nastoje dokazati kako su u pravu. Takvih pojava ima čak i na nekim blogovima. Ali Bože moj, živimo u demo(n)kraciji, nije li tako, svi imaju pravo na svoje mišljenje.

Još ću samo malo filozofirat, nemojte mi pobignit ća!
Zamislite jedan valjak. Ne onaj parni valjak, ili valjak za gradnju cesta, nego obično geometrijsko tijelo, valjak upravo onakav kakvim ste se igrali dok ste još bili u dječjem vrtiću. Zamislili ste ga, je li tako!? E sad kad gledaš na taj valjak iz nekakve daljine, a još ne znaš da je to valjak, s jedne strane vidiš njegov obris koji je u obliku pravokutnika. I gledaš tako iz daljine i misliš se, da – to je pravokutnik. Neko drugi, neki Ante, Mate, Jure, ili štatigajaznam, gleda taj isti valjak sa druge strane i on vidi krug. I on će reć – da to je krug. I ako ste malo prpošni i svadljivi, uvatiti će se u kolo raspravljajući i dokazivajući ko je u pravu, ako u krivu.
Obojica ste u pravu, a opet niko nije u pravu. Zašto?

Zato šta na taj naš nesritni valjak gledate jednostrano, ne poznajete ga kao geometrijsko tijelo, nego ga gledate iz samo jedne perspektive. I sigurni ste u sebe da imate pravo i vrlo dobro znate šta je istina, samo je problem šta naš svakodnevni život nije CAD program i ne vrte nam se modeli nepoznatih stvari na ekranu.



I zato je dobro povremeno promijenit naše svakodnevne okvire u kojima se krećemo, jer htjeli mi to ili ne, stojeći stalno na jednome mistu, počinjemo dobijat krive slike o svemu šta nas okružuje. Zato su mi toliko i drage ove moje skitnje, koje obično i nisu na neke udaljene „destinacije“, ali su uvik zanimljive i posebne. Vrzmajući se po obali, ploveći priko mora, pentrajući se na brda i planine sagledavaš stvari iz nekih novih perspektiva. I onda odjednom dođeš u fazu da ti sve izgleda dobro. Postepeno naučiš prepoznavat ljepotu. Gledajući sa vrha planine na morsku pučinu i otoke, stvarno imaš osjećaj da gledaš bisernu perlu, a na sličan način kad si na moru, u nekakvoj barčici, pogled na te iste planine budi ushit i strahopoštovanje. Gledajući nezainteresirano naoko bezvezne gomile, hrpe razbacanog kamenja, saznaš da je tu nekada davno bila značajna utvrda oko koje su se ljudi borili na život i smrt. I da oronula nakupina stijena ima svoju povijest i svoju priču. A kad se nakon tih skitnji vratiš doma pun dojmova, onda ti i taj tvoj dom znači puno više.



Slično je i sa ljudima. Možda onaj vaš šef ili kolega sa posla koji vam tako ide na živce i ne možete ga smislit ni probavit tih osam sati svakoga dana, ima i neku drugu „ljudskiju“ stranu, koju ne uspijeva izrazit na poslu. Koja se vidi samo u nekakvom drukčijem okruženju. Ko zna? Ali on je onaj gnjavator sa posla i takvim ćemo ga smatrat.
Ima ljudi koje znamo upoznat u sasvim novom svijetlu kad se nađu u neobičnim situacijama. Naravno da su moguća i iznenađenja. I pozitivna i negativna...

Šta sam ja uopće danas tija reć u ovom zbrčkanom postu?
Ah da, perspektiva!
Perspektiva je sjajna stvar...