Budući da sam uvijek bio primjeran pionir i štafetu shvaćao ozbiljno i odgovorno, nema mi druge nego i ovu svoju dionicu odraditi u istom stilu. Hvala Sunčici koja mi ju je predala! Dakle tema je slijedeća:"zašto se vaš blog zove upravo tako kako se zove?"

Zašto Brod u boci?
Pa i nema nekog sudbinskog razloga.
Na svakom početku obično nemaš pojma ni o čemu. Možda je i bolje tako. Mladost-ludost i glad za nečim novim, povuku te naprid. I putovanje dugo tisuću kilometara počinje prvim korakom. A prvi korak za svakog blogera je odabrati pravo ime za svoje "čedo".



Moj blog je nastao, blago rečeno, u ne baš veselim okolnostima. Neki snovi i planovi su se tek bili srušili, ali to nije tema ove priče. Uglavnom, jedna meni vrlo posebna osoba, tih je dana bila u bolnici. I tako, stalno očekujući nove vijesti, minute su se produžile u dane, a sati u godine. Ideja o početku pisanja bloga već mi se neko vrime vrzmala po glavi, a učinilo mi se da bi možda upravo sad bilo pravo vrime za početak.

Ma šta me uopće ima bit strah, idem zapisivat ove misli koje mi prolaze svakodnevno kroz glavu, koji put su blesave, ponekad manje blesave, ali šta mi vridi ako ih zadržavam za sebe, isparit će i nitko nikada neće ni saznat za njih. Doduše, to vjerojatno i nije neka šteta ali ipak...

Kakvo ime odabrat? Nadimci se za mene nikad nisu ljubili, trebalo je izmislit nešto novo... More? Ajme šta ja volim more, možda bi se moglo tako nekako zvat, morski blog ili nešto slično, štatigajaznam...Već sam u to vrime zna i za More snova i Big blue. Odlična imena i odlični blogovi.
Ma di ću se ja sa njima mirit!? Neću im doć niti blizu...No chance!
A brod? Šta je bolje povezano s morem nego brod? Konačno, ja sam kao nekakav i brodograditelj, ako se ne varam... Pokušavam sa brod.blog.hr ali šipak, to već postoji.
Šta ću sad, možda neki drugi brod? Ima ih mali miljun, drveni, gumeni, plastični, čelični, leuti, trabakuli, tankeri, putnički. Ma ne valja, sve mi je to nekako bezveze....Pa neću valjda stavit brodzarasuteterete.blog.hr



Na DVD-u mi se vrtija Oliverov koncert. Jedva čujno, tek toliko da mi oboji atmosferu sumornog dana. Usrid moga razmišljanja di ću i kako ću, počne lagano jedna pisma....

Ja nisam kao ti
da bih prihvatio kraj
bez rijeci utjehe
i bez ijednog pitanja

I moram biti jak
da podnio bih to
i da vrata otvorim
za neka nova svitanja

K'o brod u boci putujem
i necu stici nikamo
jer suvise ti dugujem
da tebe bih se odrek'o
K'o brod u boci putujem
i necu stici nikamo
jer predobro se poznajem
da bez tebe bih mogao

K'o brod u boci putujem
i previse ti dugujem
a dao sam ti premalo

Pa to je to. Brod u boci!
Oblaci su se u trenu razišli, nestalo je sivilo u glavi, ovo bi moglo bit dobro!
Kao brod zarobljen u boci, eto baš takav osjećaj me godinama prati, kao da vozim pod ručnom kočnicom, a stalno sam željan prostranstava, pučine I dalekih obala.

Kasnije sam, pišući ovaj blog, shvatio da su u stvari ograničenja bila samo u mojoj glavi.

Kad sam konačno otvorija tu bocu, izletija je godinama zarobljen duh, baš kao onaj iz Aladinove lampe. Ko će ga više vratit natrag!? A zašto bi se i vraća?
Nadam se da će se moja plovidba nastavit punim jedrima, da se neću nasukat na neke hridi i grebene koji povremeno proviruju iz mora. Imam veliku sriću, jer upravo zahvaljujući vama, moja jedra su puna pravoga vitra, a ruke pune snage za zamahnit i veslima ako triba.



Nikad nisam zažalija zbog imena bloga mi moga, čak mi je s vremenom posta još i draži.
I danas mi je puno drago kad vidim da kad se zagoogla “brod u boci”, pa kad vidim da sam osim ove famozne pisme, još i u društvu sa velikim Arsenom Dedićem. Upravo tako se zove njegova prva objavljena knjiga poezije. Slučajno se poklopilo, ali neka je!

Možda je na početku netko promislija da će se ovdje davat upute kako napravit makete brodova i kako ih naposlijetku ugurat u botilju. Ma kakvi! Moje ruke su previše trapave i šlampave za te fine poslove. Ne bi nikad moga bit precizan mehaničar, urar, optičar ili nešto slično. Da, ali moje ruke u dodiru sa…hm, nebihbašudetalje, e to je već druga pisma…
Imam čak i jedan brodić u boci kod sebe doma. Upravo ovaj kojeg vidite na vrhu moje stranice. Poklonila mi ga je dizajnerica ovog bloga. Uh da je vidite! Pravi Furious angel…



Štafetu bi tribalo nekome predat dalje. Baš me zanima recimo zašto je oko od jedne ljudine stalno umorno, ali znam da on ne voli ove sisteme ja tebi-ti meni, pa mu neću nametat obavezu. Vaše su priče vjerojatno zanimljivije.
Evo ovako ćemo. Peti, deveti i dvanaesti komentator će preuzest štafetu dalje. Može!?

Provedite ugodan vikend…