Sigurno da postoji mali milijun boljih načina za pametno iskoristit (slobodno!?) vrime od zombijevski opčinjenog buljenja u televizor, ali eto, čak i u poplavama nasilja, krvi i kojekakvih stupidarija, ponekad se nađe tu i tamo zrnce nečeg zanimljivoga.

Kako je krenulo, tribalo bi kojega sveca imenovat za zaštitnika televizije da prosvitli pamet onim mudracima koji stvaraju TV program. A možda čak i to već postoji!? Ajmo pogledat, pa malo zagoooglat.
Evo ga! Stvarno ima! I to nije svetac, nego svetica, sveta Klara Asiška.

Dunkve, slušaj vamo! Klara Asiška proglašena je zaštitnicom televizije zato što je jednog Božića dok je bolesna bila prikovana za krevet vidjela i čula Božićnu misu iako je ona bila miljama udaljena. Iz kojega je vrimena ova naša Klara?
Eto dobro, znamo sad i to, ali šta sam ja ono htio reć!?

Eh da! Sad sam se sitija da sam nekoliko subota zaredom pogleda s guštom jednu emisiju na RTL televiziji (nemreš bilivit!), a čini mi se da se zove “Žuta minuta”.

To je klasična skrivena kamera. Ništa novo rekli bismo, skrivena kamera je čak i nekakav klišej, gotovo da takve emisije postoje sto godina već…

Ali ovo radi neka otkačena ekipa Engleza ili Kanađana, nisam siguran…Odlični su! Duhovite, inteligentne spačke i trapule, izvrsni “glavni glumci”, ma baš ono prava stvar za lipo se opustit i nasmijat.
I ovi “nasamareni” su srdačni, opušteni, cool.
Ali….


Uvik ima neki “ali”…Lijepa “naša” RTL televizija ovu emisiju predstavlja kao svoju produkciju i to samo zbog toga šta se svakih par minuta pojavi kiselokrastavičasta faca od “voditelja” Borisa Mirkovića i onda on kao najavljuje šta ćemo pogledat u slijedećem prilogu. Znate, mi gledatelji bez Borisa ne bi imali pojma o čemu se tu zapravo radi. Kao…

I još za nevolju, ubace nekoliko scena koje su snimljene tu, kod nas, u jednoj izgubljenoj zemlji na brdovitom zapadnom Balkanu. Ma nije mi jasno šta im to triba….

Kao prvo, sve ovo “naše” izgleda baš nekako amaterski, bezveze, traljavo.
I zanimljivo je kakve su pri tom reakcije naših ljudi? Nervozne, ljutite, uopće ne razume šta se događa, beštimaju…
Ma štaš ti mene zahebavat mulac jedan – gotovo im se može iščitat na licima.

I onda mi baš nekako dođe žaj koliko smo svi skupa s*ebani, koliko smo se zaboravili iskreno smijat i na svoj i na tuđi račun…
Puni smo nekih “mudrih” izreka koje kazuju kako je smijanje štetno i prostačko.
Ko se u petak smije, u ponediljak će plakat
Samo se luđaci smiju bez razloga…

Jesmo li mi Hrvati neduhovit narod? Ne volim generaliziranja, ali bojim se da je duhovitost jedna osobina koja nam se teško može pripisati. Sve je kod nas nešto zakočeno, teško, sumorno. Nismo opušteni, a čak i kad bi tili bit duhoviti, to jednostavno nije to. Pa nisu psovke i uvrede na tuđi račun duhovitost!?

I konačno, kad kao ozebli sunce dočekamo neku facu koja umije napravit nešto zaista duhovito, onda ga eksploatiramo do daske, pojavljuje se na svim našim “dalekovidnicama”, pa na naslovnicima svih tih bezbrojnih Glorija, Story-ija, Lisa, Mila, ko zna kakvih već sve ne magazina. Pa se onda i ti ljudi brzo zamore, pun im je kufer nakon nekog vrimena i sebe i publike i onda ga na kraju još i popljucamo da je nikakav i da nema pojma i kako već sve to obično krene…

Naše najbolje humorističke serije su uglavnom napisane na dijalektu. Zar je standardan književni jezik toliko ozbiljan i uštogljen? Možda zaista i jest. Možete li riječima kao što su npr. raščlamba, promidžba, ukrudba ili uhićenje, opisati išta duhovito? Nema šanse…

A duhovitost je usko povezana sa inteligencijom. Znači li to da općenito kao narod i nismo baš nešto inteligentni? Naslućujete odgovor...
Ajme, bolje mi je prekinit svaku daljnu analizu na ovu temu da ne bi došli do još poraznijih spoznaja.

Ma nema veze, unatoč ovom tmurnom danu i činjenici da ni ovaj moj post nije baš nešto duhovit, nadam se da ćete pronać i te kako puno razloga za osmijeh. Smijanje je zdravo, smijanje je lijek za sve.
A troše se i kalorije! Po jedna porcija smijeha za doručak, ručak i večeru.
Eto, pa mi se javite za sto dana...