Petak.
Kiša....
Subota
Kiša.
Nedjelja. Sunday
Kiša. Još uvik kiša....

Ne bojte se, niste upali na internet stranicu nekog nadobudnog kvazimeteorologa koji opsjednuto trati svoje i tuđe vrime zapisivanjem kojekakvih besmislica.
Ali eto, šta se može, kiša je ovog vikenda značajno smanjila moj radijus kretanja, ali neću (ne ću?) se žalit, kad je društvo oko mene najbolje moguće, onda je sve puno vedrije pa taman nebo (ne bo?) bilo puno oblaka.





Bilo bi zanimljivo nekom kamerom ponekad snimat naše misli, naše asocijacije, tok svijesti...
Dosta puta nas neki naoko beznačajan detalj, neka stara pisma odvuku do "izgubljenih" ljudi.
Ljudi koji su u nekim periodima naših života hodali istim putevima kao i mi....
Puno je raskršća i semafora na našim stazama....

Dobija sam od nekoliko ljudi dobre komentare za onu moju «ratnu» priču otprije nekoliko postova. Priču o bojištu, topovima, granatama, Eden i Cruzu....
Naravno da mi je drago zbog toga. A još pogotovo zato šta je priča autentična...

Ima ona i nastavak. Baš kao u pravim sapunicama....



Struje nije bilo još danima nakon udara one granate. Odbrojali smo sve dane u kalendaru i tom "terenu", došla nam je smjena i vratili smo se doma. Živi i manje više zdravi...

Čekalo nas je barem sedam dana odmora.
Nema boljeg osjećaja nego kad se vratiš u svoju kuću, legneš u svoju postelju, u svoje lancune...
Ne budi me mati...

Slijedećeg jutra, đir do grada. Običan đir, manje više neobavezan. Samo ugodna šetnja, konačno bez osluškivanja frfljanja granata po zraku i mahinalnog bacanja u najbliži jarak.

U gradu sretnem moje pajdaše, Dugoga i Škembu. Ozarenih lica, dobro raspoloženih...

- Pa di si ti, čoviče!?
- Bija sam na terenu...
- Di na terenu?
- Zemunik Donji, Galovac, Zadar, svugdi po malo...
- Ol se nisi bija skinija?
- Jesam, ali zvali su me opet, čim je zagrmilo na Maslenici...
- Ajmo na piće!
- Ajmo ća...

Dugi i Škemba su bili moji dugogodišnji prijatelji, još iz školskih klupa, igrali smo i rukomet zajedno.
Zajednički provodi, tulumi, cure ....
Vino i gitare....
Lita vilovita...

Dolazak "demokracije" devedesete, nas je malo poremetija. Tek smo tada shvatili da o nekim stvarima različito razmišljamo. O stvarima koje su nam prije bile beznačajne. I znali smo to. Ali nismo puno o tome razglabali.
Izbjegavali smo ono šta bi nas moglo razdvajat.
Vrag odnija i politiku!

Ali priznajem da mi je išlo na živce kad sam postupno otkriva na koje su sve načine njih dvojica (i ne samo oni!) izvlačili od odlazaka na bojište, iako su bili u to vrime vatreni pobornici stranke rotirajućih uškopljenih goveda i lučonoša demokracije.

A šta će bidni kad nisu mogli! Imali su mnogo otežavajućih okolnosti. Uvik nekakvu kost u nozi, upalu pupka, prababu na selu koja živi sama i nemoćna je, nema joj ko pomoć ako neće oni...
A imali su i tate koji su odlično poznavali izvjesnu gospodu iz općinskih "ureda za obranu" koji su slali pozive na mobilizaciju.

Ma nema veze, bilo je kako je bilo. Moga sam i ja imat nemoćnu prababu i moćnoga tatu, ali nije mi žaj. Niti malo. Više mi vridi danas čisti obraz nego bilo šta.

I otišli smo na piće. I razgovarali. Dugo. Prilično dugo...
Ispriča sam im di sam bija proteklih dana. I o "njima" i o nama i o topovima i kalašnjikovima.
Zemuniku Gornjem i Donjem, Škabrnji, Nadinskoj glavici. I o Eden I Cruzu....
Bilo im je zanimljivo. Pet minuta. Možda šest.

A oni su bili preksinoć na maskenbalu. Bilo im je ludilo. Maškarali su se. I bilo je puno ljudi.
I žena. Maškaranih...Pivalo se, plesalo...Drpalo....

Gledam ih. Slušam ih. I šutim...
Raspojasali su se. Puni su dojmova. Da si samo vidija kako se Pere Mravojed dobro maškara! A tek ona njegova Kaštelanka i njezina rodica....Štipali smo je...I ona nas...

Sidili smo u istom kafiću, za istim stolom, ali su mi njih dvojica svakom novom sekundom bili sve dalji i udaljeniji. Kilometrima, miljama daleko...

Ja u rovovima, oni po maskenbalima....
A dobro, možda je tako moralo biti...

Nisu nikada nakon toga između nas pale nikakve teške riči. I danas kad se sretnemo, pozdravimo se.
Pitamo za zdravlje, dicu i već kako to ide. Ali ipak, ostali smo miljama daleko.
Sve zbog jednog maskenbala. Ne volim baš plesove pod maskama. Pa čak i ako su samo za jedan dan. Ili jednu noć.
Možda oni mene nikad i nisu shvatili, možda nisam ni ja njih.
I bude mi žaj zbog svih naših lita vilovitih. I bude mi žaj šta nakon tog prokletog rata nikad nismo više zajedno zapivali uz vino i gitare.

Možda je sve ovo samo zbog olovnih kiša ovih dana.
Ali ne bojte se, nisam u crnjaku, dapače.
Kiše i tako postoje samo zato da nakon njih dođe sunce.