- Di ćemo?
- Možemo di oćemo!
- Oćemo na Mosor?
- Ajmo ća!
- Pa je snig jučer na vrhovima...
- Oće nam bit ladno?
- Hmm, moglo bi bit, tribalo bi se dobro obuć, uzet kape, rukavice...
- A šta si spominja da idemo prema Zadru?
- Možemo i to. Pa usput skočit do Nina i Vinjerca....

I taman u srid našeg razgovora i vrludanja di ćemo i šta ćemo, zvoni telefon. Tajni agent, ministar Rascho.

- Alo ekipa, dolazimo u Trogir na kaffu -
- Nećemo u Trogir, idemo negdi put Zadra -
- Ej, ej, čekajte nas, idemo i mi -
- Ajde čekamo vas, pa ćemo se dogovorit...

I stvarno, u roku hića, eto ti u mome dvoru direktor Frane, u pratnji tajnih agentica Ćimoze i Dijane, uz naravno neizbježnog Raschu. Svi zajedno izgledaju ka Mulder i Scully. Puta dva..

Objašnjavam im na karti plan ekspedicije. Ad hoc, u letu određujemo nove ciljeve.

- Betina, Murter, oću se naguštat lipih brodova...
- Povratak kroz Tribunj, Vodice pa u Šibenik na iće i piće, dogovoreno?
- Dogovoreno!





Znam da će sad nasmijat brk (ne doslovce) jednoj meni vrlo dragoj blogerici, jer ona mi je, možda čak i nehotice natuknula ideju za današnji đir. Svjesno ili nesvjesno, pomogla mi je da izvučem na sunce nešto šta je bilo samo trenutno zaboravljeno, spremljeno u donjem škafetinu.

Tek nešto malo više od ure vrimena vožnje autom, eto veselog društva na malom mostu priko tjesnaca u Tisnome, pa uz ribarska Jezera do Betine i Murtera.

Betina, na prvi pogled tipično naše malo misto, ali ipak na svoj način posebno. Naravno ne samo zbog toga šta sam upravo tu, nekih davnih godina, odjedrija svoju prvu regatu u klasi "Optimist". Sedamdeset i neke...

To naravno nije jedina poveznica. U Betini se održala tradicija klasične drvene brodogradnje, a na svu sriću, ona zadnjih godina više ne izumire nego joj vridne ruke kalafata udahnjuju novu snagu.

I zato volim svako malo vrimena doć ovde, napojit se ka žedan vode sa izvora, pomalo štuf čeličnih grdosija i konfekcijske plastike, koji me svakodnevno okružuju..

Želim ćutit opet i iznova, kako miriše “pravi” brod, kako je toplo njegovo drvo, ubrano prije ko zna koliko godina…Hrast, crnika, brist, smreka, mendula….Svaki dio broda od posebne vrste drva…Kaže stara izreka da drveni brod može živit dok u gori ima drva. Pravoga drva. Ali I pravih meštara, kalafata, naravno.







Miruju brodi u portu obasjani zimskim suncem. Puše lagana burica, čisto nebo, miriše more....

Znam da se nikad ne bi smilo stupit na tuđi brod bez poziva, ali ove prove starih brodova baš nekako zavodnički dozivaju. Koji su to gušti kad doskočiš na provu, a barka ispod tebe samo lagano zanjiše bokovima, isto onako kao kad žena prima u zagrljaj svog čovika...

Da to pokušaš učinit na plastičnome brodu, izvrća bi se ka vrića kumpira. Šta ti je danak napretku tehnologije...

Ribari i težaci u Dalmaciji se nikad nisu baš pretjerano "ljubili". Znali su i strašne kletve upućivat jedni drugima. Uvik su smatrali da je "onima drugima" lakše. Ali na ovom otoku to nije bilo tako. Jer su ovde ljudi morali ići u polje "priko mora". Murterini su najvećim dijelom vlasnici zemalja na Kornatima. I upravo zato su te gajete morale bit niske, široke, da mogu ponit i ljude i masline, ovce i koze, jarce, prasce, magarce... Dobro ajde, prasce baš i ne, ali su mi izvrsno legli u ovoj rečenici. Ah, ta pjesnička sloboda...

Moja mala i složna ekipa nakon razbuđujuće kaffe, kreće u otkrivanje novih spoznaja. Kroz male uske kaletice brzo dolazimo do crkve na najvišem dijelu maloga mista. Kampanel se obnavlja. Zarobljen je skelama...Ali kad zazvone zvona....to je muzika...

Šestoro nepoznatih ljudi u malome mistu, još u ovo doba godine, pa još ovakvih ka šta smo mi, znaju unit zbrku i strku u idiličan život mištana. Nećemo sad unosit zbunjozu ljudima, taman u sveto vrime nedjeljnoga blagovanja. Ajmo ća polako...

Pičimo dalje, ali ne toliko daleko, tek do mista sa kojeg puca pogled na pučinu prema Kornatima.





Sram me je reć, iako se stalno brčim tu po blogu, te iša vamo, iša tamo, uvik neki mooving, akcija... a možete li virovat da ja na Kornatima nikad nisam bija? Eto, stalno su mi nekako "vanka ruke". Nemam vrimena.... Shame on me!

Da, ali zato uvik imam vrimena za neke druge stvari. Ipak, nećemo sad o njima. Ne uklapaju se u koncepciju ovog posta....