Sinoć sam bija u spizu. U Keruma. Pa šta da sam bija u spizu, neš' ti teme za post! Ej, pomalo, nemojte odma uteć ća. Dakle, čekam ja u redu na kasi. Isprid mene jedna cura, žena u najboljim godinama, raskošnih dimenzija. Napunila puna kolica spize i vadi jedan po jedan artikal na traku. Prozirna radnica kamenog izraza lice automatskim pokretima prolazi preko onog čitača i samo se čuje ono «biip» «biip». Pomalo brontulajem u sebi kad će više ova pahuljica od sto i trideset kila isprid mene bit gotova. I naravno, nešto se zakomplicira. Uvik se nešto mora zakomplicirat kad ja čekam u redu.

-Gospođo imate li boce za ovo vino?- zapovjednički hladno reče blidunjava tarantela na kasi
-Koje vino? Oli ne piše da su to nepovratne boce? – pahuljica će na to.
-Je, piše, ali za ovo vino morate donit boce ili platit kauciju!
-Mogu li uzest neko drugo vino?
-Možete...

Zgrabi moja pahuljica one dvi boce vina, okrene se brzinom munje i opali snagom bombe od petstotina kilotona u moju malenkost, koja je uredno čekala u redu. Kako me samo zviznila u nos!!! Sve mi se zamantalo, zatetura sam se i da se nisam uvatija one police sa žvakama, baterijama i kondomima, prosuja bi se po podu ka vrića kumpira....

"Ajme oprostite, nisam vas vidila!!!"- zabezeknuto će pahuljica
"A ništa, ništa, sve je u redu..." odgovorim ja pomirljivo, a u meni sve prokuvalo nakon početnog šoka, tija sam je poslat u Pozitivne Misli...

I onda mi je sve proletilo kroz glavu pa sam se u panici upita "pa nije valjda opet počelo"? Šta? Pa moja nevidljiva faza!? Čovječe, znalo mi se događat tamo nekih davnih godina da stvarno pomišljam da sam nevidljiv. Ta nevidljivost ovako na prvi balun izgleda prilično zgodna osobina, ali virujte mi, tu se radi o nečemu completely different!

Dva puta sam se žestoko slupa na motoru. Jednom me pokupija neki kamion. Vozač je u kabini vozija neke dvi fufice i zabavljeni razmjenom dubokoumnih misli, nisu ni primjetili kako su me pomeli na cesti. Kad je došla policija, vidno iznenađeni vozač je samo lakonski objasnio "A nisam ga vidija, hebi ga!"

Drugi put me je pokupija neki ogromni Kawasaki GT Turbo Sensatronic Enterprise LPG Quatro staggioni. Ili nešto slično. Ne sićam se više baš dobro. Taj nije vozija dvije fufice. Nego sam jednu. Nakon šta me zakačija, izveja sam na cesti veličanstveni trostruki aksl koji je naprasno prekinut neželjenim srazom sa kontejnerom za smeće. Motorist i fufica su samo produžili kao da se ništa nije dogodilo.
Ipak se vratija nakon pola sata. Pita ga policajac da di je bija. A mora sam odvest curu doma prije ponoći! Pa jesi li vidija da si srušija čovika! A nisam ga primjetija...

Ni ovaj me nije vidija! Jebate, ako sam ja nevidljiv, moja vespa je turbo crvene "Ferrari" boje! Kako nisu mogli vidit crvenu vespu na cesti!?

Jedne lipe ljetne večeri dogovorija sam dejt. Sudar, spoj, rendes... kako god oćete, znate o čemu govorim. Skocka se ja cili, uredan, ispeglan, pun elana...Prolazim onom glavnom gradskom ulicom prema rivi. Kad odjednom, vidim nekog klinca od svojih pet-šest godina kako se brzinom zvuka, sa sladoledom u ruci približava i.... Paf!!! Zalipija se on sa sladoledom pravo u mene. Ciloga me izmelja, izneredija po strateškim mjestima. Ne triba ni spominjat da sam totalno popizdija. Kako ću se ovakav pojavit prid curom koju tek tribam "skuvat"!

A umilna mamica od ovog malog letećeg sladoleda me pokušava utješit. A šta ćete, nije vas vidija...ajme sad mu moran kupit novi sladoled... Mas ti pater! Ti mu moraš kupit novi sladoled, a di ću ja sad ovako izmeljan!?
I dan danas imam fobiju od dice koja nose sladoled u rukama. I još se pritom kreću ubrzano. Prelazim odmah na drugu stranu ulice. Šta je sigurno, sigurno...
Doduše, jedna od bivših cura me jednom bila izmazala sladoledom. Ali to je bilo u druge svrhe. Nisam se baš bunija. A nije ni ona...

Slijedeća scena. Berem masline u svome masliniku. Popeja sam se gori u krošnju, berem i razmišljam o ekspresionizmu u slikarstvu. Kad, u neki čas, eto ti dvoje pohotnika, sve se nešto štipkaju, dirkaju.... i usidre se oni niti desetak metara od mene. Ja gori na stablu, a oni naravno smatraju da kilometrima oko njih nema nikoga.....Nisu gubili puno vrime, skida on nju, skida ona njega i eto ti ga vraže, pa oni će se poseksat!!! Jebate, šta ću sad, ni kriv ni dužan sad ću ispast voajer i pohotnik...

Ništa, ja nastavljam sa berbom, ko ih šljivi...Opet kažem, to vam ovako na prvi pogled izgleda zanimljivo, ali ja odvratnijeg prizora nikad nisam vidija. Brrrrr. Još mi je u pameti ona njegova debela guzičetina kako ide gori-doli. Sva srića, šta su bili brzi. Kako došli, tako i pošli...Trebam li posebno napominjati da me nisu uopće vidili....

I sad vidite li vi ljudi moji, u koje sam ja neprilike upada zato šta sam bija nevidljiv! A ovdje još i ne spominjem koliko sam bija nevidljiv dok sam radija u nekim ustanovama i institucijama kad su velike glave odlučivale o "promaknućima". Ali ipak sam nekako ima osjećaj da me se u zadnje vrime ipak vidi. Sve dok me ova "pahuljica" od sinoć nije bolno podsjetila da su mi se možda neki simptomi vratili...

Evo vam za kraj, jedna moja slika. Samo mi nemojte reć da me ni vi ne vidite na ovoj slici....