Šta je meni ovo tribalo?! Jedan benigni događaj ka šta je bija ovaj „famozni“ BMW Bussines Cup, dakle najobičnija jedriličarska regata me potakla da o nekim stvarima počnem razmišljat na skroz novi način. A regata ka regata, ne'š ti događaja. Malo sam osta zgrožen kada sam u sebi otkrija neke misli koje sam do sada sluša od nekih ljudi koje ne bi ni moletama taka!

Daklen, slušaj vamo šta ću vam reć! Austrijska (mogla je bit naša e...) tvrtka Mayer-yachten koja se bavi iznajmljivanjem brodova za odmor i razonodu već nekoliko godina organizira ovu jedriličarsku regatu za svoje prijatelje, poslovne partnere i ine znane i neznane. To se moderno kaže team-building. Skupite ekipu iz svoje firme, kolege prijatelje i znance, formirate jedriličarsku posadu, iznajmite brod i sudjelujete u ovakvim regatama. Prethodnih godina se ova regata organizirala u Rogoznici, a kad je Frapi to dopi*dilo, poslali su ih u Trogir, gdje su dočekani širom raširenih ruku....

Moćni BMW je glavni sponzor regate, dovezli su nekoliko svojih the most bjesnih modela, izložili ih na trogirskoj rivi, pa neka domorocima sline teku...
Organizatori su postavili i velike šatore iza Kule Kamerlengo, dovezli su svega i šta im triba i ne triba. Od domaćina, grada Trogira i jedriličarskog kluba i nisu tražili Bog zna kakve usluge, tek da im riva i akvatorij zaljeva Saldun budu potpuno slobodni za njihovu rekreaciju. Veliki jedrenjak „Adria“ je poslužija kao Regatni brod i na njemu se između mnogobrojnih faca, štraca i pajaca, nalazila i moja malenkost. Ma da me ne bi krivo razumili, ovi ljudi iz organizacije su bili korektni, nisam čuja niti jednu ružnu rič, ali ka za nevolju mi je uša neki crv nelagode i sumnjičavosti. Od gotovo tridesetak ljudi na brodu, svega nekoliko je bilo nas „domaćih“, a ostalo su bili organizatori, sponzori, njihove žene, prijateljice, ljubavnice i šta ti ga ja još znam tko sve ne...

Mi smo im pomogli postavit najbolje moguće regatno polje, imali smo i sriće jer je bilo dobroga vitra i sve se odvijalo u najboljem redu. Ali ta njihova samodovoljnost, ta prevelika količina njemačkog jezika na palubi hrvatskog broda, na Jadranskom moru, mi je stvarno počela ić na živce. Kad smo se dogovarali za kurs navigacijske regate i spominjali otočić-svjetionik Murvicu kao najbolju točku okretišta, njihov glavni šef u regatnom odboru je s neskrivenim ponosom reka: „Oh, pa naravno da znam Murvicu, pa Jadran je naše more!“. Diga mi je paru na trista u rekordnom roku od jedne sekunde i bolje je da nije sazna koje su u tom trenu misli prostrujale mojom balkanskom glavom.

Vaše more, jel? Odma su mi sićanja poletila do moga pokojnoga pradide Lovre koji je punih devet godina služija carskoj mornarici njegovog veličanstva sa bafama, Franza Jozefa ne znam sad već kojega. I on je bidan mora slušat devet godina njemački jezik na brodovima na kojima je navigava. Mornarica se u to doba služila pet godina, i taman kad je triba izać, počeja je prvi svjetski rat i tokalo ga je odgulit još četiri. Sve u službi njegovog veličanstva sa bafama! Naravno da moj pradida Lovre nije bija jedini naš čovik tamo. Koliko je samo naših ljudi satrala ta Kriegsmarine. Žene i dica su ostajali doma sami, uvik u strepnjama, bez muške ruke u kući da im bude od pomoći...

Pa mi je mrak na oči, pa pitam sam sebe i pitam vas ljudi moji „Pa di mi to idemo???“
Koja je naša budućnost? Oćemo li sve rasprodat za šaku judinih škuda? Oćemo li rasprodat našu zemlju, more, tvornice i poduzeća koja još iti malo vride? Koliko smo se napatili kroz povijest, uvik pod nekim tuđim kraljevima i tuđim zastavama. I sad kad smo konačno svoji na svome, nemamo pameti, nego rastačemo naše blago, baš nas briga za našu dicu, glavno da su nama puni trbuji. Dok smo se devedesetih klali i krvarili za Boga svoga ideologa, mnogi koji su nekada bili daleko iza nas, su sa podsmjehom i prezirom promatrali tu suludu borbu balkanskih pijetlova. I kad smo konačno izašli iz tog mora krvi i mržnje, još nam nije dosta. Nego se sad moramo mrzit međusobno. Prebrojavat ko je Dalmatinac, ko Purger, ko je Slavonac, a ko je Zagorac, Istranin, Ličanin...

Daj nam Bože pameti i znanja! Jer samo nas to može spasit. Progutat će nas ova velika Europa dok smo rekli keks. Dolaze nam uredni, mirišljavi, nasmijani, bogati, sa aktovkama, laptopima, nude nam i ovo i ono, sve će nam oni pružit, samo da im se podamo...

U koliko se firmi kod nas komunikacija odvija na engleskom i njemačkom!? I bit će ih sve više. Hrvatski će se govorit samo doma...

Da se razumimo, ja nipošto nisam ksenofob. Naravno da je dobro da govorimo strane jezike i da možemo komunicirat sa svitom. I nisam protiv toga da ti ljudi dolaze na naše more i pri tom uživaju u jedrenju. Neka oni nama budu dragi gosti, a mi ćemo bit dobri domaćini. Ali nikako bit kolonija i ničije sluge.

Nemojmo pri tome iskazivat svoje domoljublje mahanjem zastavima i zapjenjenim urlanjem himne i domoljubnih pjesama na vjenčanjima i sličnim prigodama.

A da malo za promjenu počnemo iskazivat domoljublje radom, znanjem i umijećem?

I vi lipi moji šta ste mladi i još sami ne znate di vam je guzica, a di glava, i vi dragi moji šta ste nezaposleni i frustrirani, ne dajte se. Kad već imate vrimena, uložite ga u sebe, u svoje znanje. Naučite još neki strani jezik, naučite neki novi program na kompjuteru, nikad ne znate šta će vam u nekom trenutku dobro doć.

I nemojte mi zamirit šta u ovom postu govorim ka da sam božeprosti političar, ali ovi me germanski mufljuz toliko iznervira da mi je naprosto bilo puno žaj šta ne znam njemački, pa da mu sve ovo skrešem u brk. Da sam moga, bija bi istoga trena iša u osnovnu školu na rivi, skupija barem trista naše dice i rasporedija ih na sve ove brodove šta su sudjelovali u regati. Neka nama opet dođu ljudi koji vole i cjene naše more, ali neka znaju – ovo je naše more... NAŠE MORE!!!