Eh, baš ga prećerah ovih dana. Čisto mi je došlo neugodno. Ovo je stvarno bilo previše. Najprije su me bacili vamo na livu stranu ekrana. Šta je ipak mislim, skroz u redu. Jer, ja sam uvik naginja ulivo. Livo krilo je moja prirodna pozicija za igru. Puno bolje tučem balun livom nogom nego desnom. I zabijam golove. Kad sam igra rukomet, moga sam pucat i livom i desnom rukom. Doduše, kad malo bolje promislim, neke stvari u životu su mi stvarno ispale kada sam ih radija livom rukom. Onda su me zbičili na naslovnicu. I još me neumjereno nahvalili. Mislim onak, fakat, to baš nije full okej, kuiš stari moj...i onda još sve to nije bilo dovoljno, nego su mi i sliku nalipili!

A šta je preveć, preveć je...I za nevolju, nisu nikako objavljivali nove postove na naslovnici, i svaki put kad sam doša na blog, mora sam gledat svoju facu. A neš' ti face, svaki dan je gledam...

Stvarno je bija zanimljiv taj susret u Trogiru. Zna sam otprije da je more snova došla iz Švedske doma na odmor, ali nikako je nisam viđa. I onda je jedne večeri počela padat kiša i ispalo je da se dvoje blogera sklonilo na isto misto. U ložu na glavnom gradskom trgu. Ispod Bana Berislavića. A da nije počela padat kiša...

Zato pišem ovaj današnji post sa livom rukom i namjerom da ga nikako ne objavljuju na naslovnici. Dajte ljudi, stvarno nemojte, pa dopizdit ću blogerima i čitateljima i prije garantnog roka. I nemojte slučajno otvarat ove paštete na slici. Jer kako je počelo, nećete nikako bit sigurni da vam iz neke od njih neće iskočit Brod u boci. Mislim, stvaaaarno...



Danas nema ni lipih slika. A šta mislite da su oko mene samo more, brodovi, borovi, samo lipe stvari. Malo sutra! Koliko se samo puta zgrozim nad nekim prizorima. Gadne su i za gledat, a kamo li za objavit.

Turistički i građevinski boom koje se dogodija posljednih desetljeća donija je i neke nove oblike naselja. Nisu to ni zaseoci, ni sela, a ponajmanje gradovi. Popularno su nazvana vikend-naselja. Šta bi u stvari tribalo bit nešto lipo, jer asocira na vikend, na odmor, na opuštanje. A šta smo dobili? Gomiletine nabacanih kuća bez ikakva smisla i razloga. Kućerine od tri-četiri kata na dva metra udaljenosti od prizemnica. Bez infrastrukture, puteva....
Dobili smo alpske krovove na kućama koje su desetak metara udaljene od mora. Divota jedna...

Možda bi pokoja od ovih kuća i sasvim pristojno izgledala da se nalazi u nekom drukčijem okruženju. Ali ovako zajedno na hrpi, to izgleda jezivo. Nikad mi nisu bili jasni tipovi koji imaju love za sagradit trokatnicu, a kupuju parcele koje su tek nekoliko centimetara šire od njihovih velebnih objekata. Ma da ne bi kupija par stotina kvadrata više, pa da ima bokunić zelenila oko kuće, malo vrtla... A ne, ne, sve to triba zalit betonom. Beton će nas izvuć iz blata. Koji im je to gušt imat kuću vridnu milijune, a da ti susid može gledat u pijat, vidit šta mumaš i za ručak i za večeru?



I šta ćemo sad? Svi se deklarativno slažu da bi takve nakaradne objekte koji su izgrađeni bez ikakvih dozvola tribalo srušit. Da, ali kad se dođe do konkretnog slučaja, uvik počinje rasprava u stilu pa zašto baš njemu, pa i drugi su tako gradili, pa bidni ljudi neće imat di živit...Nalaze se stotine razloga za opravdanje. Šteta je već učinjena, ne može je više ni dragi Bog ispravit.

Baš se nešto mislim, ako se ova zemaljska balota bude slučajno okretala za još iljadu-dvi godina, šta će radit neki budući arheolozi. Možete li zamislit iznenađenje arheologa iz tamo nekog četrdeset i prvog stoljeća kad naiđu na iskopine građevina iz ovih naših vrimena. Pa će pokušavat odgonetnit koji je bio smisao tih zbrčkanih naselja. Mislim da će ipat ostat zgroženi i zaključivat će da su na ovim prostorima zasigurno živila skroz divlja i primitivna plemena na prijelazu iz tamo nekog davnog 20. u 21. stoljeće....