Da vam je neko prije pet šest godina reka da ćete poludit i osjećat izgubljeno kad vam crkne blog, sigurno bi ga blido pogledali i pomislili da čovik nešto bulazni. Kakvi smo ovisnici postali! Evo već gledam po nekim postovima razmišljanja u stilu može li se dogoditi kraj interneta i kakve to posljedice može izazvati. Ma ljudi moji kakav kraj! Ovaj internet kakvim ga danas poznajemo je mačji kašalj u odnosu na ono što nas sve čeka. Danas ga koristimo samo na računalima i počinjemo nešto sitno sa mobitelima. A za desetak godina? Evo moja predviđanja su da će ne samo kompjuteri, nego svi kućni uređaji bit spojeni na mrežu. I televizori, linije, frižideri, špakeri, klima uređaji... Apsolutno sve uštekano u struju bit će prikopčano na internet.

Recimo sa radnog mista ćeš se spojit na svoj frižider i pogledat šta sve ima unutra. Onda će vam izbacit listu šta bi sve tribalo kupit. Onda ćete tu listu proslijedit do svoga Keruma. Pa će neki mali robot Kerum obavit spizu za vas i odnit vam sve to doma. Za to vrime ćete uključit pećnicu i počet spremat ručak. Naravno da ćete provjerit kakva je temperatura u stanu i podesit klima uređaj da namisti sve lipo optimalno. I nećete se morat brinit šta je vaša omiljena serija na programu u vrime kad vi radite. Jednostavno se spojite na svoj video i snimate...I tako lipo kad sve to podesite, onda još imate vrimena za pisat blog. Sve dok neki iznenadni potres na Pacifiku izazove porast cijena zlata na svjetskim burzama, što će direktno uticati na pad dionica vašeg internet provajdera kojemu će zbog toga otkazati njegov Domain Network Service i izazvati posvemašnju paniku... Mislite da valjam zvizdarije? Vidimo se za desetak godina!

Ajmo dalje, šta kod mene ima novoga? Bojim se da neki piroman čita moje blogove. Stvarno! Evo, nikidan sam u postu o usponu na brdo Vlaška napisa par rečenica kako je dobro šta nije odavno bilo požara, pa da može ovo bidno napaćeno raslinje malo krenit u visine. I onda dva dana zaredom neki je nepoznati čudnovati lik užga pola Vlaške! Sva srića šta su naše vatrene kacige brzo reagirale, došli su i akrobati sa kanaderima pa su relativno brzo uspili ugasit ove požare. Onako šturo se kaže da je izgorila trava i nisko raslinje. A šta će drugo gorit! Pa u nas šuma uopće neće nikad ni izrast ako se ovi požari stalno budu ponavljali...

Prije neku večer bija sam u zanimljivom društvu. Oko komina i gradela. Šarolika ekipa, nekoliko ribara amatera i kuvara volontera. Tema – ribanje i ribarsko prigovaranje. Da se kojim slučajem tu naša Petar Hektorović, sigurno bi dobija inspiraciju za nastavak svoga čuvenoga dijela. Ovako ću ga, bojim se, morat pisat ja. Tunje, mriže, parangali, misečina, braci, Palagruža, Sušac... Napunili su mi glavu, načisto sam osta posramljen svojim uspjesima na tom planu dok sam sluša kakve to ljuskave beštije oni izvlače iz mora. U jednom trenutku sam zavapija da sigurno više nema niti jedne ribe u Jadranu jer ih je očito ova ekipa oko stola sve izvukla vanka. Isto moram priznat da su oni komadi koji su tu večer cvrčali na gradelima bili fe-no-men-alni !

Osokoljen novim spoznajama u svom životu, slijedeće jutro sam ulovija kilo liganja. Na punti od takujina, naravno... Ali vrag mi nije da mira pa sam jednu lignju ostavija za ješku i krenija u avanturu. Izvuka sam iz već zaboravljenih gambuža par tunjica sa već lagano zarđanim udicama. I stvarno, čak sam nešto i uvatija. Jednoga maloga pica ( je li se to može nazvat pičić?), nekoliko šparića, kanjaca, policjota oliti knezi, dva guva... Možda bi toga bilo još da nam neka zubata zvir nije istrgnila dvi udice, a meni ovako odmotanome se zamrsila druga tunja. Kad sam doša doma, mislija sam se šta ću sa mojim obilnim ulovom. Pečeno ili frigano? A možda bacit sve u juvu?
Ma idem ja probat napravit brujetić! I moram vam se pofalit da je ispa odličan! Je da je riba bila obična, bezvezna ali je bila friška i bilo je baš za prste lizat. Moja draga i ja se izvrsno nadopunjujemo. Ona ne obožava kuvanje, a ja pranje suđa. I onda lipo podilimo poslove. Istina je da ja išporkam pola kužine dok nešto skuvam, ali briga me kad posli ne moram prat suđe. Šta ti je muški šovinizam...



Sinoć sam prolazija kroz Mašograd. Za neupućene to vam je Kaštel Sućurac, oni prvi kaštil od Splita. Na semaforu crveno. Lipo ja stanem, prvi do pješačkoga i čekam. Čekam ja, ali čeka i neka baba kraj semafora. I taman kad se upalilo žuto pa zeleno, eto ti inšempjane babe priko zebre! Bit će joj se bidnoj sve pobrkalo kad ona smi prić a kad ne smi...
Ali nije to sve. Neki kretino imbećile šta je bija iza mene lega na sirenu i dere se da šta ne krećem! Prokuva sam u stotinki sekunde, pa jeli vidiš budaletino da mi je baba na pješačkome! Šta tribam, oću li je satrat? Bija bi najradije izaša iz auta i bombiza ga jednim direkton u onu blesavu glavetinu, ali sam ipak uspija sačuvat živce i samo ga onako ladno pogleda priko retrovizora. Posli me demonstrativno preteka. Na punoj crti, naravno. Blago budalama, lala la la!

Sad sam se sitija još jedne stvari koja me nervira! Znate ono kad neke face kažu da se nešto dogodilo SEKUNDARNO?! Ka ono, dogodilo se brzo, trenutno, u sekundi! I onda oni reču da se to dogodilo sekundarno. A šta se dogodilo primarno? A tercijalno? Nepismenoga svita Bože mili! I kako neš poludit sa tim nesriknjim ljudima. Baš im se nekako sviđa ta rič i oni je koriste kako je njima drago. A i mene svake pi*darije nerviraju...Vidiš, sad je i meni dalo mislit je li se pravilno piše tercijalno ili tercijarno? Irak ili Iran? He, he...

Bolje mi je sekundarno objavit ovi post! Jer ako opet padne DNS server....