Iako nismo sigurni čime smo to zaslužili, ipak smo izuzetno kuntenti šta nam je smiraj ovoga lita gospodnjega donija tako fenomenalno vrime da možemo guštat ka prasci u ovoj našoj lipoj maloj zemlji za veliki odmor. Mada nam je te gušte u našoj opičenoj blogerskoj zajednici ovih dana opet pokvarila jedna sasvim nepotrebna rasprava o purgerima i tovarima, o razbijenim autima i ukradenim tablicama i tako dalje i tako bliže. Ljudi moji nema vam to veze ni sa Zagrebom ni sa Splitom. Budala na žalost ima svugdi na ovome svitu, a mi bi morali bit još pametniji pa ne dozvolit sebi da počnemo razmišljati kao oni. Šta jedna budala pokvari, sto pametnih teško može ispraviti, ali eto, to se na žalost ponavlja stalno i stalno.

Neka nama naše Dalmacije i našega Zagreba. I svih naših krajeva. Mir s vama braćo i sestre blogeri! Evo počeja sam govorit ka da sam u crikvi.



Ajmo nazad na lipe stvari. Ove rujanske tišine opet mi donose sjećanja na neke prohujale dane. Moj dida je bija težak. Ne, ne u kilima, razumite šta oću reć. Rekli bi stari Trogirani težaaak, s dugosilaznim naglaskom. Obrađiva je tri vinograda, Puntu, Krban i Kopilice. Na Punti bi se obično sredinom devetoga miseca počelo brat bilo grožđe. Ako je lito bilo sušno, grozdovi bi bili veliki, zdravi i sočni. Pravo zlato! Barbe i tete, rođaci i rodice, prijatelji i susidi, svi bi se sjatili u te vinograde pa bi sve frcalo od pisme, smija, zafrkancije... A tek kad bi sili marendat i kad bi se popila koja čaša više, mnoga su se mudroslovlja tu mogla slušat. Altroke u parlamentu.

A nama dici je najveći gušt bija mastit grožđe. Onako bosih nogu bi se uvalili u one velike bačve pa gazi, tišči, gnječi. Cili bi se izmaćali i išporkali onim sokovima, moštom, a društvo su nam uvik činile ose koje su nas znale puno puta ubost. E, ali najlipše od svega je bilo kad bi se onako zamazani i ljepljivi bacili u more, a ono bi nas u sekundi opralo i rasfriškalo. Nekad bilo...

Eto, ta pomalo sjetna atmosfera me potakla ovih dana da napravim par snimaka. Kako sunce popodne odmiče prema horizontu, tako se cilo nebo zarumeni, prelije se u stotine boja, a more... Miriše more...
Nakon valova popodnevnog maeštrala, sve utihne i zabonaca. Zavlada mir.
A vjerni pratitelj našeg plavog planeta prosipa svoje srebro. Prošle noći je bija pun, ogroman... Da imam samo pinkicu poetskog umijeća, sad bi moga posložit nekoliko suvislih riči. Ovako samo mogu reć - lipo je ....