Moram priznat da sam slab prognozer. Nikad ništa ne pogodim.  Klađenje, bingo i loto me ne ljube. Srećom, tu i tamo me znaju poljubit neke druge stvari, bića i pojave. A šta se prognoza tiče, najsmišnije su mi one ribičke.
U svitanje loše pa sve bolje do 10 sati. Vrlo dobro do podne pa sve slabije do 15 sati. Podnošljivo do 16 pa sve bolje 17. Vrlo dobro do mraka, podnošljivo do 22 sata pa loše do 1, a zatim dobro do svitanja.

Pa brate mili, po čemu oni sastavljaju te prognoze? Kako znaju kako će riba grist? To je očigledno neka tajnovita vještina koja se prenosi samo odabranima.

 Ili recimo biometeorološka prognoza...  Danas bi mogli biti umorni i razdražljivi. Pa kako neću bit razdražljiv kad se odma iznerviram čim čujem ovakve gluposti. Onda ti netko dođe pa te pita zašto si nervozan, Nisam nervozan. A meni se učinilo da jesi. Mačuješlitimene, nisam nerrrrvozzzan, jesam li ti reka da nissam nerrrvozzan! Odakle ti pomisao da sam nervozan.

A u stvari ova biometerološka prognoza nam može doć ka dobra skuža. Žene recimo svašta opravdavaju na račun PMS-a. Pa zašto nebi i mi. Eto razdražljiv sam, pa šta mogu, tako mi piše u b.m. prognozi.

Ljudi moji, tribate dat sebi važnosti! To sam naučija od mog starijeg kolege Marinka.

On bi uvik govorija - moraš sebi omogućit neke male gušte. I to u šta većim količinama. Ne tribaš zato čekat vikende, praznike ili godišnje odmore. Triba svakog dana učinit nešto za sebe. Recimo na poslu si, imaš problema priko glave, rokovi te pritiskaju, ne znaš kud ćeš sa sobom.. Ma samo izađi sa radnog mista uru vrimena, pođi do grada, popij piće u omiljenom kafiću, pa nakon toga se vrati i kreni ponovo. Primjer dugi. Imaš o-ho-ho kila viška a baš ti se nešto jede čokolada. SMAŽI JE!! Mmmm, čokolada, ko to more platit.... Ili recimo, ona cura ti je oduvik bila napeta, a nikad nisi skupija hrabrosti da joj priđeš i rečeš neke stvari. SMAŽI JE!
(Eheej, čekaj, čekaj, ovo je tribalo doć nakon čokolade, ali copy-paste čini svašta op.a.).

Tako i mene povremeno uvate hedonistički napadaji i otkad sam im se presta odupirat, moram priznat da mi dobro čine. Ne triba uvik puno za to. Evo recimo, ležiš na nekoj škrapi zagledan u ovu zelenu krošnju bora i plavo nebo oko nje i razmišljaš recimo o Aristotelu, Hegelu ili Miljenku Smoji... I o tome da ti se raspa server na poslu i sad tribaš kopat po backup-u unazad nekoliko miseci da bi spasija šta se spasit da.







Eto me jučer opet u Primoštenu. Nikidan sam ga pinku izgadija, a danas je red da i nešto pofalim. Čuja sam već odavno da u Primoštenu postoji jedna lipa  konobica, ali sam zaboravija kako se zove i nisam ima pojma di se točno nalazi. Napravili smo đir oko poluotoka i pomnivo gledali natpise na reklamama. Maestral, Galeb, Panorama... ma nije ništa od toga, nema ta konobica tako kičasto ime. Već smo duboko u drugoj polovici kolovoza miseca, ali turisti izviru iz kaleta ka u priči. Na najvišem dijelu poluotoka nalazi se groblje. I tamo ima turista. Blješte blicevi. Gospe moja koji lipi pogled imaju primoštenski pokojnici! Arhipelag od sedam otočića a iza njih otvoreno more... A kakvi su tek ovde zalasci sunca...





I dok smo se vraćali glavnom ulicom prema trgu osupnuli nas neki lipi mirisi. To bi moglo bit to! Mala obnovljena kamena kuća, a jedina prostorija - kužina!





Vanka na ulici uz zidiće nekoliko stolića. Sidi se na puntiželama. Savršeno jednostavno. Vlasnici, muž i žena, sve goste dočekuju srdačno. Neusiljen osmijeh i topla rič za svakoga od nas. Drže samo frišku ribu, običnu, gavuniće, srdelice, girice... Imaju i domaće vino, Babić. Dok nam frigaju ribice donit će nan malo brušketa. Svi stolići puni, domaća atmosfera, svak govori na svome jeziku ali razumimo se dobro.

Jedan čovik mi priča kako je završija vanjsku trgovinu, svašta je radija, u sve se razumi,  a u zadnje vrime radi kao agent pri prodaji nekretnina. Pružam mu aparat da nas uslika.







Rezultat je hm... Čovik zna svašta, ali mu fotografija očito i ne ide od ruke. Nije lako uvatit nas dvoje u objektiv sa tri metra udaljenosti... 
A ko zna, možda mu je samo bila loša biometeorološka prognoza jel...

Vlasnik konobe je bivši kapetan, ima jedrilicu, voli more. Odma smo se našli na istome terenu, teme su neiscrpne. Došle su i girice na naš stol. Mmmm koja delicija. Obične girice, a guštaš ka da mumaš škarpinu. A tek vino... Gusto, snažno, klizi, klizi... Raspričali se mi o brodovima, spizi, poljoprivredi, atomskoj fizici, vrime prošlo ka u trenu.
Moramo polako prema Trogiru, sutra triba ić na posal. A ovi Babić cilo vrime tira na pismu. I da nećeš, moraš nešto zapivat.

Držalo nas je to dokle god nismo došli doma. Ne ne, dragi moji, nismo se mi opili nego to vam je sinergija svih ovih hedonističkih strasti šta smo ih primili u ovoj maloj konobi.
A sad mi je tek nešto jasno! Do mene je na klupi, onako u bermudama i šlapama, sidija jedan od najvećih faca domaće estrade, čovik koji je napisa stotine pisama, a znate ih svi barem dvadesetak. Budući da ovo nije trač rubrika, neću vam otkrit o kome se radilo. Stari je gost u ovoj konobi, svi ga znaju. Znači u tome je stvar. Tu on nalazi svoji inspiraciju. E pa nije onda čudo šta takve pisme piše.

Ajme šta sam odužija sa ovim tekstom! Za vas koji ste izdržali ovo čitat do kraja, otkrit ću vam tajnu da se ova konoba zove „Garbin“ i ako se nađete u Primoštenu, toplovam je preporučujem. Ma šta ako se nađete!? Vridi se zaltiti do Primoštena samo zbog Garbina!