Lipo je kad se u moru nekakvih predvidljivih i standardnih stvari naleti na nešto sasvim neobično i drugačije. Tako se nekako stidljivo, samozatajno, na trogirskoj rivi „ukazao“ pravi pravcati kiparski atelje na otvorenom. Isprid crkve sv. Dominika, a iza zida štandova sa autentičnim dalmatinskim suvenirima kojima na poleđini piše „made in China“ nalazi se pravi park mramornih skulptura.

Prva stvar koja me oduševila je natpis na više jezika „Možete slobodno dirati eksponate“. U sredini ovog „ateljea“ nalazi se sjenica pokrivena ribarskom mrižom. U njezinome ladu meštar kipar ovako javno pred publikom kleše, brusi, stvara... Lipo je gledat čovika kad radi svoj posal sa „motom“ i vještinom. To tako izgleda lagano i jednostavno da na tren pomisliš kako bi i ti moga pokušat. Je šipak, u tome i je stvar. Ne može to svatko. Ispočetka sam mislija da je to neki stranac zaljubljenik u kamen. Ali čovik je naš, Ivan Tokić se zove, iz Solina je. Nudi me da sidnem kraj njega. Bačva glumi stol a panjevi stolice. Eno imate tu mendula pa ih istucite malo ako oćete, govori mi. Priča kako mu ljudi bojažljivo prilaze, sve nešto virkaju okolo, snimaju, ali isto im je čudno da su te sve skulpture ovako izložene vani, da ih mogu dodirivat, osjetit taj kamen...



Imenjak našeg slavnog Meštrovića nije akademski kipar, ovo šta radi jednostavno izvire iz njega. Kako neki ljudi imaju taj dar da iz naoko običnih, svakodnevnih stvari, naprave nešto zanimljivo! Pa zato se to i zove umjetnost. On ne stvara sa predumišljajem, ne radi suvenire koji će slučajni prolaznik kupit i ponit doma. Kad on u komadu kamena nađe svoju inspiraciju, onda se taj komad pretvara u ribu, misec, amforu... Naravno ka i svakom kreativcu, bitan mu je odaziv, reakcija ljudi. Mnogi su umjetnici u svoje vrime bili neshvaćeni, da bi kasnije neki drugi ubirali plodove njihovog rada. Ipak se nadam da tako neće biti i u ovom slučaju. Naš kipar Ivan ima toliko dobrih ideja i pozitivne energije, pa stvarno virujem da će sve stvari posložiti na putu prema uspjehu.