Ajme lipi moji šta me stisla škina, ukočilo me za poludit. Tako mi i triba kad mislim da sam još uvik momčić. Momčić bi trča, momčić bi pliva, igra balun, bavija se sa... nekim puno lipim stvarima, pa posli toga opet skaka u more, izvodija zvizdarije. Dobro je, na mlado je, proći će to...

Uglavnom to malo bolova u škini nije razlog da stojim doma i uzdišem. Praznici su ka stvoreni za izlete. Jednostavno, praznička atmosfera čovika prirodno tira na kretanje. Društvo je malo, ali odabrano. Razmišljanja nisu dugo trajala.
-Ajmo negdi!
-Di ćemo?
-Mogli bi na Krku, nismo odavno bili.
-Misliš na slapove?
-E e!
-Ajmo ća!

Puni se brzo mali frižider, dva ruksaka, plava ptica je spremna i ... krećemo. Idemo malom cestom preko zagore, pravac Plano-Prgomet-Unešić pa di izađemo.
Zanimljivo se vozit ovim cesticama po Zagori, uglavnom nikad nisi siguran oće li ti iza okuke iskočit koja krava, ovca ili neka lokalna danguba. Na više mista cesta prolazi ispod Dalmatine pa "goni" usporedno sa željezničkom prugom. E to vam je ona "S Perkovića preko Knina".

U Žitniću smo skrenili livo opet doli priko Pakova sela, Brnjice, Konjevrata (Gospe moja koja su ovo lipa imena!) do Lozovca. Gori na brdu Trtar ( još jedno lipo ime ), se okriće desetak vjetrenjača sve u šesnaest. Vjetroelektrana. Baš lipo! Don Kihota i Sancha Pansu nigdi ne vidim. Bit će vrime od sieste. Oliti pižolota po našemu.



U Lozovcu je jedan od ulaza u Nacionalni park "Krka". Ulaznica dođe 70 kuna po osobi. Hmm... ajde kad je za naše ljude neka je. Turista i gostiju ko u priči. Na stotine, na iljade... Autobusi voze non-stop. Čim se jedan napuni, odma se kreće doli prema slapovima. Naš autobus vozi jedan naočiti lola. Visok, dugokos, Ray-Ban cvike (falše ofkors ). Nekako mi baš fale brkovi na njegovu licu. Šta ti je danas muškarac bez brkova...

U busu na glas trešti megamix Mile Hrnića. Piči Milo u humpa-cumpa ritmu ka veliki. Sve su mu pisme iste. Turisti u busu - naravno oduševljeni. Kako se spuštamo doli po serpentinama, tako iza svake okuke pukne neki novi lipi pogled na Krku. U busu se, osim Mile Hrnića naravno, svaku malo vrimena prolamaju spontani uzdasi oduševljena. Ahhhhh, oughhhhh, paaaaa ... Škljocaju fotoaparati. Jedino je nezgodno kad se mimoilazimo sa drugim busem iz suprotnog pravca. Onda oba tribaju stat i mic po mic proći jedan pored drugoga. Putnici na zadnjim sjedalima se pitaju: "Mimoilaze li se?" Ajde probajte ovo brzo izgovorit – mimoilazelise ! Nije lako, jel tako? Mimoilazelise!?

Aj, dosta zvizdarija, idemo dalje. Došli smo doli do okretišta. Dežurni spiker na nekoliko svjetskih jezika daje kratka uputstva. Tako da je svakome sve jasno. Jel' jasno prijatelju? Naravno da je jasno!

More turista, sa svih strana svita. Čuješ jezika ka u Babilonu!
Ah, ti Slapovi Krke, Skradinski Buk ... Koliko god sam puta bija tu, uvik iznova me preplave isti osjećaji. Bože, šta je lipo! Idemo okolo stazom iznad slapova.

Moja najdraža i ja stalno nastojimo malo pobić izvan ovih ustaljenih staza i vidikovaca. I kako mi skrenemo sa puteljka, ovi inšempjani turisti za nama! Pa na jedno misto, pa drugo misto. Ajte lipo kvragu, jeli vidite di su vam označene staze, držite se njih! Bit će sigurno u nama pripoznali rođene vođe... Je, za popizdit...

Šta ćemo sad, kad su već tu neka nas barem slikaju zajedno. Objašnjavam jednoj Čehinji di triba pritisnit. Sve je lipo razumila, sve divno, krasno, mi namistili osmijeh broj tri – ona pritisne botun i ... ugasi digitalac. Smijemo se kiselo mi, smije se lužnato ona, uglavnom ništa od zajedničke slike.





Spuštamo se doli do livade i mosta. Koliko svita??? Abate, ako ih ovde ima ovoliko, koliko ih je onda na cilome Jadranu? Kupaju se masovno. Ispod slapova jasno je označeno dokle se smije plivat. Ali naravno, uvik ima Džegera šta oće ić priko te oznake. Onda dežurni djelatnik parka u malome gumenjaku lipo popizdi i ide uljudno zamolit mladu gospodu da to više ne rade. Oni ga poslušaju dok je u blizini, a čim se makne, opet ista pisma. Neću se kupat, nisam nikad volija ove masovna okupljanja, jebate ako se svaki od ovih samo jednom popiša u more ( u rijeku pardon !) onda nije baš veselo. A i tako me boli škina, baš bi mi jedno kupanje sad godilo. Moš mislit!

Prelazimo most i prolazimo pored druge najstarije hidroelektrane na svitu. Ej ljudi moji jeste li to znali? Svega dva dana nakon šta je otvorena ona na Nijagari! Dva dana!

Penjemo se sad već drugom stranom slapova. Prodaju se suveniri, domaći proizvodi, rakijice, bruštulane mendule...U jedne žene sam vidija nike smišne tikvice. Izgleda pola dinje (lubenica), a pola tikve. Genetički inženjering na naš način.



U svim onim kućicama sa strane, puno toga lipoga se može vidit. Kako se prala roba, kako se mlilo žito, kako su žene prele vunu, kako su muški ...(šta su muški radili !?), ah da, kako su igrali na balote i tako dalje, i tako bliže....

Prije odlaska bacim još jedan pogled doli prema slapovima. Imam šta i vidit! Dvojica imbečilea se kupaju doli po onim kaskadama i kad dođu do ruba, skaču na glavu na donja jezerca. Lude i pijane Bog čuva a šta su ovi... tko zna?! Ludo hrabri? Pijano ludi? Blesavi sto gradi? Jesu li svjesni šta rade? Vjerojatno nisu. Ako ikad budu, bit će im kasno.

Uglavnom, zašto bi mi ove budaletine pokvarile dan, idemo mi lipo opet gori autobusom.
Evo ga, opet našeg naočitoga vozača. Izgleda ka Mate Mišo Kovač u najboljim godinama. Samo nema brkova. Baš mu nikako fale...Ne piva više ni Milo Hrnić, sad se sluša radio.

Gledam ostale putnike po busu. Ozarena lica, opijena lipotom... Na okukama zamole našeg vozača da im stane na čas, da mogu napravit još koji snimak. Naš Mate Mišo u najboljim danima, lipo strpljivo udovoljava željama. Dolazimo opet gori do recepcije Nacionalnog parka. Brzo je sve ovo prošlo. Koji smo mi sretnici, koja je ovo lipota. I sve je čisto, uredno, nema papirića, nema smeća.

Vozimo se opet „plavom pticom“ prema Skradinu. Kavica na Skradinskoj rivi, s pogledom na novi most je nešto šta se ne smi propustiti. A posli toga idemo dalje.
A di ćemo dalje? E... lipi moji , to ćete čitat u slijedećem postu!