Sigurno ste vidili onu sliku staroga Trogira u prethodnome postu. E onu sa početka dvadesetog stoljeća. Ijadu devet sto i ...neka... sitna uglavnom. Možda se ova priča odvijala upravo na jednom od onih brodića šta ih možete vidit vezane za rivu na toj slici. Dakle lipi moji, slušajte ovamo...

Odlučili moja tri vrla Trogiranina poć prodavat suve smokve pa zaplovili brodom prema Splitu. Ivan je bija najstariji, vlasnik male gajete, njegov mlađi brat Stipe i mali rođak im Frane. Uputili se oni tako jednoga lipoga jutra gajeticom iz Trogira. Računali su doć do podneva u Split, prodat sve smokve, za zarađene šolde kupit puno lipih stvari u Velome mistu i do večeri se vratit nazad. Smokve su lipo raširili po cilome brodu, po provi i doli po pajolama da se ne bi u vrićama pritvorile u marmeladu. Zaplovili tako oni, pala je i prva pisma...

Već su bili prošli Arbaniju a Ivanu se pripišalo. Sta on ponosito na provu, izvadija iz tašelanih gaća svoga pivčića i počeja pišat. Ali kako mu je vitar puva s prove, sve je nosilo nazad prema njemu. On se cili iznebušen okrenija i popiša se po onim smokvama šta su ležale na pajolama.

- Evo in na! Neka še kurbe Šplicani najidu popišanih šmokava!
- A šta bi oni tili! Kusat nase šmokve, a mi ćemo muku provat po putu za njih.
Stipe i Frane su ga blido pogledali, kiselo se nasmijali, ali mu nisu smili reć niti riči, ipak je on bija najstariji među njima. I kad je glupo, moraš mučat...

Kad u nika doba, zacrnilo se nebo gori iznad Kozjaka i Mosora, počelo grmit, sivat, lampat, vidilo se i s mora kako u Zagori pada kiša. Nije prošlo dugo a sa Klisa počela puvat bura. Naglo, žestoko, kako samo bura zna. Počelo njih trojicu prolivat more, valjat valovi, sve u svemu nije im više bilo baš do pisme. Do punte Marjana tribalo je još puno plovit kontra vitra, nije im bilo druge nego se sklonit u porat u Slatine. Sakrit će se tamo iza mula, malo pričekat da bura padne, pa će onda nastavit put Splita.

Rečeno-učinjeno, doplovili oni do mula, vezali se za kolonu i bili su cili sritni šta ih ova luda bura nije potopila. Oko njih nigdi nikoga. Pustoš. Gori na brigu se zbilo dvadesetak kućica. Sakrili se ljudi u njih od nevrimena. Tek su na jednoj kući klapale škure po kamenim zidovima.

Stisli se njih trojica ispod prove, sad već lipo promrzli. Zaćakulali se oni, da ubiju vrime. Falija im je četvrti za bacit na karte, koju briškulu i trešetu. Nakon nikog vrimena, promrzli mali Frane reče:

- Ja san ogladnija.
- A kad nimamo ništa za pojist, samo ove smokve - začudi se Stipe
- Popišane su!
- Nisu sve, pomiriši ih, pa pojidi samo one šta nisu popišane - zapovjednički reče Ivan

I tako mali Frane i Stipe počnu prebirat po onim popišanim smokvama, sve ih ništo vrtu među prstima, gledaju, njuškaju ...Ova je popišana, ova nije popišana... i njam, baci Frane smokvu u usta. Tako i Stipe. Ova je popišana, ova nije popišana...mljac u usta. Gleda ih Ivan, pa im se i on pridruži.

Bura se zahuktala, pojačala, sad je već počelo prolivat more priko ciloga mula. Odužilo se vrime, a oni gladni, gladni... A nemaju ništa pinezi u sebe, ko će ić gori prosit po selu, svako će im reć – eno imate pun brod smokav pa lipo pojite njih.

I šta će, kako će, nastavili oni tamanit one suve smokve. Sve su više smanjivali kriterije, pa one smokve šta su im se prije učinile popišanima, sad to već nisu bile. Topile su se smokve u ustima, topili se njihovi snovi o šoldima šta su ih tribali dobit za njih od "kurbi" Šplicana.

Na kraju ih nije ostalo više od pedesetak. Mudro su zaključili su da im se sad više i ne isplati ić do Splita. Okrenit će provu nazad put Trogira, lakše će im bit po ovoj buri tako plovit u krmu. A dok se ne vrate, već će nešto smislit šta će reć svojima doma. Ni smokava, ni pineži....

Dok su se vraćali satrali su i ono malo smokava šta im je bilo ostalo. Ova je popišana...ova nije popišana. Sve su ih izili! Zabolili su ih trbuji, sve im se bidnima uskokuljalo i od mora i valova i bure i zime. I popišanih smokava.

Ni za zivu glavu nemojte nikome kažat sta nam še dogodilo! Pritija je blesavi Ivan. Ova dvojica problidila šta od muke, šta od umora, samo su bezvoljno manuli rukom.

Kako se posli za ovu štoriju saznalo – to niko ne zna. Ali se zna da još i posli puno, puno godina, uvik bi in skočija živac kad bi za njima dica vikala "Ova je popišana, ova nije popišana!"