Šta to ima u tom moru da nas toliko privlači? Za druge ne znam, ali ja idem na more samo zbog jedne stvari. Da otkrijem jesu li na moru lipši zalasci ili izlasci sunca. Proučavam taj problem već godinama i još nisam ni blizu odgovora. Mislim se da će mi tribat još vrimena ...



Volim naše otoke. Svaki od njih, biser je na neki poseban način. Jedan od mojih najvećih snova da jedrilicom oplovim svaki, ali baš svaki od naših tisuću i dvista otoka, naših dragulja.

Najbliži su mi Drvenici. Veli i mali. Zirona grande e zirona piccola. Mali Drvenik je Planka iliti Ploča. Tako ga zovu njegovi izvorni stanovnici. Pločari.

S koliko god radosti odlazim na ove otoke, svaki put se vraćam sa nekim čudnim osjećajima. Stalno na njima doživljavam neke kontraste. S jedne strane budeš opijen tom lipotom prirode, kristalno čistim morem, suhozidima kao spomenicima nekih davnih vrimena. Imam osjećaj da svaki taj kamen, još uvik pamti dodir onog vridnog težaka koji ga je posložija baš na to misto da bi dobija mrvu plodne zemlje za posadit lozu, smokvu ili maslinu.

I onda kao kontrast toj lipoti ugledaš neke čudne građevine, nešto šta bi tribale bit vikendice, ali ispadaju kao užasne kombinacije betona, salonitnih ploča, plastičnih kontejnera za vodu i tko zna čega još sve ne? Svake godine je sve gore.

Ljudi obično kupe neku parcelicu i znaju da na njoj ne smiju ništa gradit. Ali Bože moj, kad već imaš parcelu onda sklepaš nekakvu kućicu samo da se zaštitiš od kiše. Prolaze godine, inspekcija ne reagira. Onda napraviš bokunić nadstrešnice da ti ne tuče jako sunce. Pa napraviš kućicu di ćeš ložit vatru. Opet niko ne reagira. Pa onda spojiš sve te kućerke da imaš di smistit goste kad ti dođu. I to sve radiš onako na najjeftinji mogući način, jer ako ti to čudo arhitekture idu jednog dana rušit, ne smiš bit na prevelikom gubitku. Tako napraviš ti, pa tvoj susid, pa susidov susid...

A ima onih koji grade sve sa nekakvim "kao" dozvolama. Pa na parceli od 400 kvadrata dignu kuću od 280. Prizemlje i dva kata. Ako je moguće još i malo potkrovlja. Onako u neokolonijalnom stilu. Još i pituraju kuću u neku od onih egzotičnih roza ili lila boja. Prekrasno! Najbitnije je da takva kuća ima šta više apartmana, kako bi mogli ugurat naše drage goste. Oderat ćemo ih, kako im i pripada. Šta bi oni tili, uživat u ovakvoj lipoti a platiti siću?

Onda se čudimo kakvi nam to gosti dolaze. Oni su samo naše ogledalo.

Vela Rina na Malom Drveniku. Vala iz snova. Pješčana, na obali debeli sloj osušene morske trave, lažine. Lipo li je, lipo li je, na lažini suvoj ležat! Subota uvečer, bura zviždi s druge strane otoka, ali tu smo sigurni ka u škatulici. Nestalo je struje na cilom otoku. Na nebu milijarde zvijezda. Čuje se samo udaranje valova u obalu.

Kad u nika doba počinje nešto šuškat. Šta je ovo sad? Ne prestaje nikako. Agregati za struju! Ma šta će vam struja u ovakvoj litnjoj noći!? Oćete li propast za ta dva kila liganja koja će vam se odmrznit ako struja ne dođe brzo? Reklamiraju se kao misto za savršeni odmor, mir, tišina, a onda cilu noć šuškaju agregati.

Neću više o ružnim stvarima. I stavit ću vam samo lipe slike. Najfriškije, od ovog vikenda. Možda još ima nade ...