...projden kroz Pasike
sa družbom veselom

ozgar me posipje
murtilon zelenom

murtilon zelenom
moje milo zlato...



Oni koji se imalo razumidu u klapsku pismu, dobro znaju da ako nisi svojim glasom barem jednom "proša kroz Pasike" onda ka da te nigdi nije ni bilo. Jednostavno rečeno, ova je pisma temelj, abeceda, lekcija broj jedan od koje sve počinje. Povede prvi tenor, drugi uvati tercu, eventualno ubaci koji fjoret, a potom se priključuju basi i baritoni da popunidu buže u akordima.

Ipak, ako nikad niste čuli za ovu antologijsku klapsku pismu, onda ste barenko dikod slušali njezinu izvedenicu “Da je meni s tobom kroz Pasike” koju su prvi put otpivali naši Trogirani Buco i Tomi na jednom, sad već davnom splitskom festivalu. Melodija, tipična mediteranska, lako ulazi u uvo, ali oni koji s trogirskim toponimima nisu baš na ti, sigurno se moraju pitaju - asti mande, šta imaju bit te Pasike? Je li to nika vrsta spize, vitra ili kućnog namještaja?


Da je spiza, već bi se davno pojila, da je vitar, već bi zbonaca, da je komad kućnog namještaja, već bi ga izbužali črvi. Pasike, (za pravo reć - ova se rič izgovara - Pašike, ali s mekim š, visje onako sj) su dio staroga grada Trogira koji se krajem srednjega vijeka nalazija izvan gradskih zidina, najprije na močvarnom a potla tega na nasutom terenu. Dugo je tribalo da ga da gospoda iz elitnih dijelova grada priznaju i barem per la figura prihvate ka ravnopravnoga. U Pasikama nikad nije bilo palača ni raskošnih dvora, tu se živilo skromno, jednostavno. U stoljećima koja su slijediila, Pasike su bile i ostale mižerjaste, da ne rečem - sirotinjske, nastanjene uglavnom težacima i ribarima.



Ono šta je Veli Varoš značija za Split i Splićane, to su Trogiru i Trogiranima značile Pasike.

Godine su prolazile, vrimena su se minjala, generacije su dolazile i odlazile, ostale su jedino kamene kuće s konobama i balaturama. I danas se suši roba na tiramolama , i danas svak o svakome zna sve, ponajviše ono šta ne bi smija znat, svi se svima mišaju u život, ništa se ne može sakrit.



Ma isto, u zadnje vrime sve su glasniji mudraci koji zagovaraju kako bi bilo najbolje sve ove stare kuće priuredit u restorane, barove, kockarnice, a tukci jedni nemaju pojma da je najveća vridnost upravo u ljudima koji su očuvali život u ovim kalama. Ma, isto moram priznat da me pomalo straj. Pasike nisu uspili uništit ni gladi ni mižerje ni bolesti ni bombe ni kalunade, ali bi joj mogla doć glave najgora pošast ovoga svita - pinezi.



U Pasikama još uvik živi Dalmacija kakva je nekad bila.
A oće li uspit priživit - e to ćemo vidit.