Nikad mi nisu bile posve jasne usporedbe ljudi sa životinjama. Znate ono kad ste mladi i zaljubljeni, svaki par ima neki svoj interni način komuniciranja za koji samo oni znaju. Ni za živu glavu se tako ne govori u prisustvu „trećih“ lica . Zaljubljeni momak će tako svoju curu nazivati „pile moje „ ili „mačkice“ a ona će isto tako tepati svome „mačku“ ili „tigriću“.

Kako s vrimenom ljubav kopni tako i beštije postaju sve veće. One polako postaju tuke , ovce ili koze, a oni majmuni, prasci i konji. Ali kad se dođe u fazu kravetina i volova – e to je već vrime za rastanak! Zaključak – ljubav je obrnuto proporcionalna s veličinom beštija kojima oslovljavamo svoje partnere!

Zašto ovo pišem? Zato jer u tom oslovljavanju ima puno nepravde. Ne prema ljudima nego baš beštijama! Koliko smo puta čuli kad bi napravili neku glupost, pogrde u stilu „tovare jedan !“. A znali bi slične stvari slušat i u školi „Magarci jedni , šta ste to napravili!?“. Tako smo od malih nogu dobivali dojam da je tovar nika strašna i najgora moguća zvir.
I danas će mnogi vrli BBB-ovci u trenucima iskrenog domoljublja svoje južne prijatelje nazivati „tovarima“. Od milja, dakako...

A u biti, šta to fali tovaru ? Pa tovar je beštija koja je spasila Dalmaciju. Koliko stoljeća su bidni tovari na svojim škinama nosili na stotine kila grožđa, maslina, smokava i svakakvog drugog đavla, i to u doba kad nije bilo nikakvih ni staza ni puteva. I vodu i ljude su nosili. Strpljivo su podnosili tu svoju pokoru. A da su koji put znali bit i bokun tvrdoglavi, je istina je, ali Bože moj neka se javi onaj koji je savršen i koji nema baš nikakvu manu. A tek mali tovar – pule ! Ma nema lipše životinje od maloga puleta. Ma koji mačići, koji pasići....
Kriminalcima i ratnim zločincima bi tribalo ka psihoterapiju prepisat samo da gledaju male tovare. Možda bi ih to izličilo.

S druge strane imamo galeba. Jo koja je to lipa životinja! Leti raširenih krila nad pučinom, dostojanstveno ka kralj, ka car ciloga neba . I kako se samo lipo glasa! Njegov kliktaj na moru, to ima bit najlipša muzika za uši.

I ti i takvi galebovi su dojmili ljude. Najlipše brodove su nazivali po njima. U najlipšim pismama, galeb je glavna faca. Kad Oliver na koncertima izvodi svoga „Galeba“, svi padaju u afan od lipote. Aaaaaa aaaaaaaaa, moj galebeeeeeeee!

A šta je istina? Totalno drukčija! Istina je da je galeb svađalica, barufant. Kopa po smeću, izvrće kante i kontejnere, čini štetu. Po cile dane samo ždere pa sere, pa opet ždere, pa opet ... Samo bi tija dobivat papicu, a ništa ne bi radija. Kad ideš malo bacit tunju u more za dignit kojega kneza ili šparića, eto ti ga odma, sleti desetak metri iza krme i čeka svoju porciju. Kad izvučeš koju dračavu bezveznu ribicu onda je baciš njemu. Kralju , caru neba! Koji ne mora ništa radit. Jer je lip i svi mu se moraju divit.

A da ne spominjem galebarenje, omiljenu zanimaciju svekolike muške uzmorske populacije. Ideš okolo po plažama i tražiš svoj dio plijena . Srdelice, ovčice, orade i palamide. Sve te Inge, Paule, Patrizie, Barbare.... koje su kod nas došle tražiti komadić vedrog neba. I ne bi se bidne nikad snašle da im nisu uvik na usluzi naši dični galebovi.

I šta sad ? Oćemo li ikad ispravit ove povijesne nepravde? Bojim se da nećemo. Tovare ćemo uvik smatrat ka grezune a galebovima ćemo se divit .

Bidni naši tovari ! A tribalo bi im u svakome malome mistu dignit spomenik.
A galebovi ? Ma znat će se oni već snać nekako.