ponedjeljak, 29.05.2006.
moj prošli život....
sinoć sam naišla na interesting site..... saznah kaj sam bila u prošlom životu.
pa.... da vas ne ostavim u neznanju....evo vam pa čitajte....
U prošlom životu rodili ste se, prebivali i radili u Austriji, u razdoblju od 1826. do 1885. godine.
Radili ste u banci, ako se smije suvremenim jezikom reći: kao kreditni referent na dodjeli kredita i pozajmica. Bili ste vrlo lijepa, privlačna i šarmantna žena, prekrasno gradjena - što vam je pomoglo već pri zapošljavanju, ali i kasnije u napretku u karijeri. U slobodno vrijeme zanimali ste se sportom, ili, pak, putovali. Može se reći da ste proživjeli sretan život sve do trenutka, kada ste se odlučili brodom otputovati u Afriku. Naime, brod kojim ste putovali pretrpio je havariju, pa ste se sa većinom putnika utopili u oceanu.
U sadašnjoj egzistenciji morate biti vrlo oprezni kako ne biste postali žrtvom fizičkog nasilja, grabeža i razbojstva. Nemojte se zato miješati u tudje poslove i stvari, pa ćete barem malo smanjiti navedene opasnosti. Nadalje, budite vrlo oprezni kada vozite osobni automobil, jer vam i u cestovnom prometu prijete opasnosti. Preporučamo vam da uvijek imate uza se amajliju ili talisman koji će vas štititi od tih opasnosti.
zanimljivo, jel? ak koga zanima kaj je bil u prošlom životu, evo vam link pa uživajte...
http://www.astromag.biz/index_astro11.htm
nedjelja, 28.05.2006.
otužan post
i tak prođe još jedan tjedan…..i norijada. u školi vlada totalno depresivna i otužna atmosfera, pogotovo na 2. katu, di je i moja učionica. otkad su nas maturanti napustili u srijedu, škola je ko groblje. bar se ja tak osjećam. a znam da i deadnight. ovo mi je bil jedan od najgorih tjedana ove školske godine. nevjerojatno, toliko ispita….sav taj stres postaje nepodnošljiv….
ne znam zakaj, ali ovu sam norijadu doživjela jako intenzivno. postoji više mogućih razloga za to. o jednom sam pisala u prošlom postu. a ostali….ne znam, ali jednostavno mi je teško odvojit se od te generacije. npr. 4.c – bili su godinu dana u učionici do naše, svaki dan smo se sretali i totalno se navikli jedni na druge. Bili su mi zakon, pod odmorom sam izlazila iz učionice uglavnom radi njih, budimo iskreni. Uvijek su se glupirali i zafrkavali i zato su mi bili super. Ali ne samo to – taj razred prepun je zanimljivih ljudi.
ali ono kaj je najzanimljivije, mi nismo bili sad neki super frendovi. mi smo čak i rijetko komunicirali. riječima, mislim. a ipak smo si bili ok. totalno sam shvatila da komunikacija riječima čak ni nije potrebna – pogledi i osmjesi mogu preuzeti tu ulogu. i uspiješ se vezati za totalnog stranca!
čudno je to….. i sad sam ja već praktički maturantica – najstariji smo na školi. a ko da sam se jučer upisala u 1. razred…. jebiga, starim….prebrzo….
srijeda, 17.05.2006.
….to je strah, strah, samo običan strah….da ostajem sama……
evo me…. rekla sam da bum se danas javila i neke napisala.
ali…ne znam. osjećam se tak jadno. razočarano. razočarali su me ljudi od kojih to nisam očekivala. al zbilja. a jebiga, kaj ću sad. moram živjet dalje.
nakon tak nekih razočaranja osjećam se jako usamljeno. ko da nemam više nikoga. još do nedavno svi su bili tu, a sad…. sad nema nikoga. bar se tak osjećam. i boli me to. zato jer sam ja uvijek tu, ak kome zatreba. a kad ja trebam nekoga…. ne znam, čini mi se da se nemam više kome obratiti. svi su zaokupljeni sobom i svojim problemima. uostalom, ja sam isto. ali bojim se da nas je to sve skupa jako udaljilo. a to mi se ne sviđa.
nekad sam mislila da se meni to ne bu desilo. da se moja ekipa ne bu raspala. mislim, nismo se mi raspali, ali ne znam….. nije to više ko nekad. svi smo se promijenili. promijenili su nam se interesi, pogledi na svijet. postajemo stranci koji se svakim danom sve više udaljavaju, a zajedno su iz navike.
navika…. opet ta navika. sastavni dio života. navika i rutina. mrziš ju, ali se život na kraju svede na nju. tužno. a i čudno. jer često si možeš pomoći, i to na vrijeme, ali ne trzaš. sve dok ne postane nepodnošljivo. a onda…. onda samo počneš kukati i žaliti za prošlim vremenima, ko ja sad. i nadati se boljemu, makar si svjestan da do boljeg moraš ići sam, da te tam ne vodi ni vrijeme ni niko drugi, da je to stvar u tebi.
i kak sve postaje rutina, ti gledaš kak ti se svijet raspada. jer, svi pokušavaju od rutine pobjeći i svako traži rješenje samo za sebe. neki mijenjaju društvo, neki navike. uglavnom, postajemo nove osobe. one stare osobine ostavljamo iza sebe. mislimo da smo jači i bolji nego prije, a zapravo smo slabiji. jer, prije smo imali bar sigurne frendove, nazovimo to tak. a kaj sad imamo? ništ. nove, nazovimo ih frendove, koji dolaze s novim osobinama. a stari frendovi…. postaju ti samo uspomena na neke bolje prošle dane.
da, vjerojatno sam sad otišla ipak malo predaleko, ali bojim se. jako se bojim. bojim se da smo se otuđili jedni od drugih. da više nemremo čak ni pričat ko prije. da se ne razumijemo ko nekad. bojim se, da kad za godinu dana odemo na studij, rastanak uopće ne bude težak, nego samo rutina, ono kaj je moralo biti. da budemo se samo fatalistički prepustili sudbini, u koju čak ni ne vjerujem. da budu se svi odnosi raspršili, pali u zaborav – ostale budu samo uspomene iz srednje škole – neke lijepe, neke malo manje lijepe. bojim se da budemo se viđali samo na godišnjicama mature, a i na to ne bumo svi došli.
bojim se. bojim se budućnosti. bojim se sutrašnjice. najradije bi se vratila u prošlost. u 1. razred srednje škole. i nikad se ne bi maknula od tam. ma nek sve postane rutina, samo da imam neke….nekoga…..da se mogu veseliti svaki dan, bez nekih većih iznenađenja….
neću odrasti. neću otići iz srednje škole. neću se rastati od ljudi koji mi, bez obzira na sve, jako puno znače. jer se bojim da….. kad se to desi…. to više neću biti ja. bit će to osoba s mojim imenom, prezimenom i matičnim brojem, ali to više neću biti ja. ne ono što sam danas ni ono što sam jučer bila.
sljedeći tjedan je norijada. nije moja, ali ipak ju doživljavam dosta intenzivno. jer znam da za godinu dana to čeka mene. a godina dana je ništa. nula. sjećam se norijade prošle godine. ko da je jučer bila. a i muči me spoznaja da kad odu sadašnji maturanti, mi postajemo najstariji u školi. znači, mi smo već maturanti, praktički! a to znači da smo mi sljedeći…. sljedeći na redu za ono od čega oću pobjeći….
ok. moram stati. mogla bi pisati još i cijelu noć, ali neću. neću previše filozofirati. i ne smijem više ostajati sama sa sobom. previše razmišljam. a to, kak god se činilo blesavim, ipak nije dobro.
utorak, 16.05.2006.
bube su u glavi
evo mene, napokon. predugo nisam ništ napisala i sad ne znam otkud da počnem....
prije 10-ak dana bila sam na hladnom pivu u tropicu. moram se malo na to osvrnuti, jer je zbilje bilo ludo. onak, totalno. nisam uopće planirala ići. puklo me kad sam došla doma iz škole, samo sam rekla tati da idem, da mi da pare, spremila se i otišla na vlak. nisam imala prevelika očekivanja, išla sam samo da razbijem dosadu. i nije mi žal. bilo je puno ljudi, jako puno. a mile....mile je legenda 
koja atmosfera, štimung.... bila sam i prošle godine na koncertu, ali ovaj put mi je nekak bilo bolje, ne znam zakaj...
uglavnom, taj sam vikend još bila i na dvije firme, kod polusestrična. jedna je slavila kod žarka, tak da sam i tam završila. bilo je....hm.... ma odlično! buraz i ja smo si seli, uzeli vino i uživali. mama se samo križala kad je vidla kolko i kak pijemo. mislim da joj je sad definitivno jasno da ja nisam tak dobra, mila curica kakvom me doživljavala.... jer ak osoba za koju mislite da uopće ne konzumira alkohol, popije litru vina i trijezna je 
no, uglavnom, kad sam se tak malo potkovala, otišla sam plesat
plesala sam s nekim tipom, nemam pojma kak se zove, ni otkud je, ni ništ o njemu. znam samo da sam ga vidla u školi par put, da je s drugog turnusa..... no, tolko o tome.
i onda cijeli tjedan nisam bila na nastavi zbog državnog iz prve pomoći. trebali smo doma kao učiti i nalazili smo se na pripremama. još da je ko to shvatil ozbiljno, plasirali bi se mi i bolje, npr. bili bi državni prvaci
a ovak smo osvojili kamenu medalju - 4. mjesto.... za 0,4 boda slabiji od trećeplasiranih..... bed
ali ono kaj je na tom natjecanju najvažnije nije samo natjecanje, nego druženje. i ne bi vjerovalo kaj mi se desilo. srela sam frendicu iz karlovca, nisam ju vidla dobre 2 godine, i frendicu iz zagreba, koju isto nisam vidla full dugo. tak da...ono, totalno iznenađenje. bilo je super u umagu, zbilja. bila sam na 2 koncerta, psihomodo popa i let 3. jebote, koja ludnica.... al onak, totalna.... let 3 - opet su se skidali na pozornici....luđaci....
heh, da. bila sam u sobi s korinom, jelenom i barbie. soba nam je bila u totalnom kaosu, puna smeća i smrdila po dimu. al jebiga, nismo mi baš uredne cure.... sram nas bilo. uglavnom, napila sam korinu i jelenu. joooj, tak sam im se smijala.... najbolja mi je bila jelena, pričala mi je da sam ja jako zločrsta i da bu ona mene tužila, ne zna kome, ali bu me tužila
srele smo dole čak i neke ljude iz krapine, tak da nam definitivno nije bilo dosadno....
nemrem i neću pisat kaj se sve zbilo u umagu, jer smo se dogovorili da to kaj je bilo u umagu i ostaje u umagu.... tak da.... tolko od mene o državnom natjecanju hck 
a i ne da mi se više pisat sad. bum sutra
a do onda, bokić i pusice
utorak, 02.05.2006.
fusnota
i tak.... meni je danas bil odličan dan. dešavale se samo super stvari.
prvo, na hrvatskom nismo stigli doći uopće do naše lektire-cijeli sat su pričali neke. ja sam se, po dobrom starom običaju, samo isključila. biologija, trebale smo mišica i ja imat referat, al ništ od toga-nije bilo profe. onda matka-nisam baš pretjerano pratila, nisam se mogla prisiliti. povijest, donesla mi ispit, dobila sam 5. napokon 5 iz nečega, valjda prva petica iz nekog ispita ovo polugodište. ne bum s 5 prošla. no, i onda zemljopis. prvo je odgodila ispit, a onda pitala ko oće na zamjenu učenika prek ljeta u bosnu ili srbiju.
ja se, naravno, javila. ide se u 7. mjesecu, u bih ili u sicg. ja bi u sarajevo..... to još ne znam točno. znam samo da bu se skupila ekipa i da bude nam super - svi troškovi su plaćeni, mi se idemo družiti i uživati. starci su mi bili oduševljeni kad sam im ispričala o čemu se radi i odma su me pustili. još kad uzmete u obzir i to da je sve plaćeno..... cool.
ali ono kaj me najviše veseli, je to da se moj mali,silvy oporavil.... tak da, prošla je opasnost i sad opet sere ko lud, ispričavam se na izrazu. a ja sam jako happy zbog toga, makar to sve ja moram čistit, ali nije bed, samo da je on dobro.
to je sve za večeras, cijenjena publiko. nemam inspiracije. pozdrav.
ponedjeljak, 01.05.2006.
.....nakon neprospavane noći.....
noćas nisam oka sklopila. plakala sam cijelu noć. da obasnim kaj se desilo. moj mali, silvy, je bolestan. tak sam se splašila.... sve je bilo ok, cijeli dan je bil normalan, i onda navečer, kad sam ga pustila malo po stanu, postal je čudan. nije mogel obavljat nuždu, jedva se kretal i teško disal. samo se bacil na pod i nije se mogel pokrenuti. legla sam si k njemu i čula kak mu kruli po crijevima. pokušaval je obaviti nuždu, ali nije mogel, uz sve napore.
odma sam otišla na net i potražila tekstove, kak da mu pomognem. to kaj sam pročitala, tak me splašilo da se nisam mogla smiriti. pisalo je da od toga, začepljenja, ugibaju za 4-5 sati! i da mu ne mogu baš previše pomoći, da mu treba dati zelenog povrća i vode, i natjerati ga da se kreće. ali ne! nije htel ništ jesti, nije trzal čak ni na bonkase, koje obožava, a ni vodu nije htel uzeti. u međuvremenu, uši su mu postale ledene, i počel se sav tresti.
onda sam ga uzela sebi u krevet, pokrila ga s dekom i stisnula ga k sebi. tak smo ležali 2-3 sata, a onda sam ga natjerala da pojede malo peršina i pije vode, i da malo protrči. brzo se umoril i opet sam ga uzela k sebi i do ujutro u 7 smo ležali i masirala sam mu trbuh.
ujutro je malo živnul, počel trčati i otišel je jesti. i uspjel je obaviti nuždu!!! pustila sam ga da još trčkara malo, da mu bude bolje, a onda sam otišla spavati, da malo dođem k sebi.
nemrem vam opisati kak sam se uplašila, kak je to bilo grozno. gledam ga kak ga boli, kak se savija i grči, pokušava obavit nuždu, a nemrem mu pomoći. ne znam, obožavam tog malog. kod mene je već godinu i 4 mjeseca i navikla sam se tolko na njega da nemrem zamislit kaj bi bilo da.... joj, nemrem to ni napisati. ujutro su se i mama i tata digli i odma k njemu, da vide dal je dobro. sutra ga vodim veterinaru, ak bu mu opet loše.
ujutro mi je zbilja laknulo, nemrem vam opisat kolko. bitno da se on oporavi. sad mi opet tu trčkara i grize tepih, poludi kad osjeti miris čokolade i ponaša se normalno. tak da... nadam se da je opasnost prošla.
uglavnom, nema šanse da me neko danas makne od silvyja.
čujemo se, čitamo se.
pozdraf