Ne-ravnopravnost, ne i ne - introspektivni mislopis Jele Žužineka
|
Mili moji muški kaj pišate sedečki i vi curke kaj precizno pogađate pisoare, nije ne uvijek ne, kako stvari (ne) stoje. A kad jest, kako prepoznati original te kakvi su tržišni trendovi u našoj maloj zemlji na pragu eurointegracije /gdje se, molim, izuti!/ – o tome će vaš Jelo danas. Kad je ne zbilja ne, te ispada li unatoč zahtijevanoj ravnopravnosti spolova da ženske noge ne smrde, jer su - ženske?  Nikad nisam svjesno razmišljao o podjelama na spolove. Dobro, kao klincu mi je bilo normalno da je učiteljica Maričić valjda žensko, a vozač Pero valjda muško. Bilo mi je i neupitno, kad sam kao klinac pod dekom milovao svoju guzu, zamišljajući Sanjinu. I bez BaBa i DeDa, znao sam, s koje sam strane jajcih. To sam počeo s godinama još preciznije spoznavati, posebno u braku, u kojem, kako vidim, vremenom (opet) počnete milovati vlastitu guzu. Ili tuđu. Jer – suprugici se neće. Danas mora peglati, jučer je od prekjučer imala migrenu, a sutra rano ujutro joj dolazi Peemes. Vaše muškardinsko navaljivanje uglavnom završava grubim odgurivanjem i afektiranim kolateralnim uzvikom „Pa jel vi muški ne kužite da je ne – ne?!“ /Iskazu suprotstavljam izjavu zaštićene svjedokinje 69: "Ma ja kad kažem ne, ja'b'da me uzmeeš... Onakoo praavo, k'o muškaarac!"/ A kontra – situacija? Obično oko 29.2., suprugica shvati da joj se hoće. Pa popodne odspava, pa navečer, kad ste se vi udobno zavalili u omiljeni fetalni položaj nakon posla, vrtića, roditeljskog, servisa, ekspresne kratke pive s dečkima i opušteno čavrljajuće punice – Ona, suprugica, krene skakutati po krevetu. I po vama. Po meni. „Nemoj, spava mi se!“ … pa, već malo budniji – „Ljubavi, stvarno mi se sad spava…“ Pa posve budan, potiskujući nervozu „Hajde, molim Te, ne sad…“ Ona gurne nos među paučine, koje se tjednima ljuljuckaju pa plafonu poput onog stupidnog plastičnog vrtuljka na kinderbetu, i prosikće „…a da samo znaš, mene bi mnogi htjeli! E ne trudila se ja više…“ Ona uskoro zahrče, vi ste budni i živčani kao pas. Ja. Sam budan. Kao pas. U glavi mi ona rečenica - „Pa jel vi muški kužite da je ne – ne?!“ Kužim. Ja. Ali ne pomaže; opet Ona ljuta; opet ja kriv. Zna se di će sjena. Od sunca će. ... 1. Ja Sa suprugicom bih se baš išao voziti uz Dravu. Da ne, neće ona, mogla bi kiša. Ili bi sunce moglo. Ali, ne, uglavnom. I nek' se ne furim kao dijete. Te ceketavi zvuk ostatka monologa. Kad treba punicu voziti puničinoj baki, kad ja, ufajući se u ravnopravnost i zrelost dijaloga, velim ne - - - „Ti mene ne voliš.“ „Ti mrziš moju mamu.“ I zvuk ostatka monologa. A na što nek se ne furim, te da sam baš kao dijete; ništa mi se ne može reći. Počinjem sumnjati, s koje sam strane jajcih. S krive, uvijek, uglavnom. 2. Moj kompa Oženjen. Ode sa školskom prijateljicom na cugu. Ona udana. Veli ona, zna super kafić, malo van grada; on ju slijedi u svome autu. Ona skreće na poljski put, on prilazi njezinom autu, ona zadiže minicu na bokove i već kleči pred njim… Njegovo „Nemoj…!“ na sudu naravno ne bi prošlo, osim što bi izazvao podsmijeh sutkinje i daktilografa. Jer nije pružio vidniji otpor, a i di to ima, da muško ne bi. A da se branio, ispalo bi prekoračenje nužne obrane, minimalno. Pa ti reci ne. Veli kompa. I doma okreći izgrebana leđa zidu. Veli kompa. A kad ju je prije par godina htio povaliti, završio je sa šamarom. Jer, da je ne ne. 3. Frendica Veli liku ne, i namjesti mu se u krilo. Njegovim znatiželjnim dlanovima veli ne, i nasloni glavu na njegovo rame, milujući ga pod košuljom. Ne, veli i samo na njegov prvi znatiželjni prstić; ne, ponavlja, ritmično vodeći njegov zglob. Onda se umiri i veli, ne, ne, ovo zbilja ne smijemo ponavljati… Ne, ne… On polako vadi prste od kojekuda, naravno zbunjen kontradiktornošću poruke. 4. Društvene reperkusije Kad muškić veli ne, može birati jedino stigmu i konflikt. Šonjo, peder, „Nisam ti lijepa?“, „Ne voliš me!“, „Mrziš moju familiju!“ … Kad naša ženska sugrađanka veli ne – to je ne; to je integritet, pravo, zabogamiloga. Nema pogovora. „Jesi ti gluh?“, „Što si nedokazan?“ „Zašto me maltretiraš?“ „Imam li ja ikakvo pravo biti svoja?“ Velim. Čudno je to nekak'. Jer, po ženama, nama muškima smrde noge. Ne i njima. Njima smrde cipelice; u najgorem slučaju čarapice. Nogice ženske, ne. Ne – ne. I tu se čekam. Dragi moji, kakogod šnjofam, a već dugo to radim, mislim da NE nije NE, ma kako ga naše mile sugrađanke pakirale i prodavale. Mislim da je bazd bazd, ali da nisu ista naša NE. Da se koriste dva mjerila. BaBe – svaka im čast. Ali ja 'oću svoje pravo na svoje NE, i da nije niš manje od ženskog. Veličina je bitna; evo, rekao sam! I hoću da je žensko NE zbilja ne, a ne švindlano, da ne nije možda, ili poslije, ili samo sise, ili samo jedan prst, ili … Ravnopravnost hoću. I očekujem da se s tom svrhom hitno pojavi muškopravaška organizacija, pandan Babama, recimo - DeDe. Koja će se zalagati za ravnopravnost, ma, sve do saborskog odbora, ako treba. I tek kad se blaženo ujedine BaBe i DeDe, znat ćemo da imamo ravnopravnost kak Bog zapoveda. Jer ne je ne. Ili…? U jednom od idućih nastavaka serijala, o razlikama i sličnostima realnousputne ševe i virtualnonamjenske „Iskrice“. …I kao što bockavo reče satiričar Harald Schmidt na dodjeli nagrade odvratnoj njemačkoj feministici Alice Schwarzer – „Razumjeli smo. Ne rađamo se kao muškarci. Muškarcima postajemo.“   Vaš Jelo Ž. |
