Tako je prokleto vruće...
I kompjuteru je vruće...
Ekran se svako malo gasi, pali, možda će eksplodirati.
Samo da znate dok pišem ovaj post izlažem se smrtnoj opasnosti tako da shvatite što činim.

Gubim se.
U dosadi.
Sve je ovo tako naporno...
Svaki dan iste stvari...
Dižem se u 8..U osam!!! Tad počinje biti vruće, pa ne mogu više spavati...(prokleti život bez klime ili bar samostojećeg ventilatora s 5 brzina iz Interspara)
Šetam po kući, tražim nešto za jesti...naravno nema ništa.
Prevruće je za ići u dućan, pa odustajem i gladujem.
Knjigu od 800 stranica čitam već 2 mjeseca, nisam je još pročitala...a zakasnina se skuplja...
Strahujem od računa za telefon ovaj misec...stalno se zračim ispred ovog kompa...
Posljedice ću osjećati za koju godinu kad budem imala 2-3 bolesti mozga, očnu mrenu i artritis.
Ne daj Bože da odem na kupanje...imam tehničkih poteškoća usred toplotnog udara.
Krasno.
Otprilike oko 2 zalijepim se za kauč i odgledam cili set serija koje su totalno zaglupljujuće i koje sam gledala već 200 puta...
Ali bitno je da je bar nešto.
U 6 manje kvarat s velikom se mukom odljepljujem od kauča i selim svoj shupak na terasu...
Promjena položaja.
I sada postoje dvije verzije večeri.
Jedna, ona bolja, je da moj mobitel zasvira s nekom totalno stupidnom melodijom.
Dobila sam poruku.
Od hane.
To....idemo vani.
Moram vam priznati to su dobri dani.
Loši su dani kad mobitel niti jedanput ne zasvira i ja ostajem u sauni koju od milja nazivam kuća.
To su moram priznati loši dani...

Da.

U K***C, kako je moj život jadan...
Ali bar imam besplatnu saunu...

zahvaljujem svim sponzorima koji su odlučili dati neki doprinos za obrazovanje mladih, talentiranih glazbenika...
Još samo 19,000 kuna....

Voli vas vaša Asfaloth...
pozdrav iz saune!;)

Moram priznati, i panduri su ljudi...
Naime, mi jučer bili na sweet sixteen od naša Slay...i ovako malo pretjerali...
Pa nam uletili policajci...
Ipak pokazali su se kao ljudi...nisu nam napisali prijavu...
Ali najsmišnije je bilo:
Došla dva policemana...jedan neke prodike drži...a drugi puši na balkonu...heh..
I sad ovaj nešto priča...a vox mea u kuhinji skuplja papire i čaše...
I pita ga ovaj:Kojeg si ti roda, muškog ili ženskog?
I kaže vox mea:Čistač!
A mi odvalili!!!!
Kasnije se ispostavilo da je vox bio u iskušenju da kaže da je on tu eskort i striptizer...ali da bi ga onda odveli..pa...
I još je dodao kako smo još i sritni...jer da su donili s sobom kesu s 30 puvalica...pa bi se proveli..lipo...
ma dobro je bilo...
malo sam se smijala...moj alter ego Renata, ivanov alter ego petar i jurovkin Terezija...
A dio me uhvatila neka depresija, ne znam zašto...

Ma sve skupa bilo je ok....
morala sam ovo napisati...hehe

Evo da napišem novi post.
Shvatite koji je to pothvat jer je užasno vruće.
Oznojio se miš.
Haha...
Nemam love za klimu.
Tražim sponzore.

Dragi moji, osjećate li vi posljedice globalnog zatopljenja?
Inače, to su:
1.Povišena temperatura atmosfere i Zemljine kore
2.Otapanje vječnog leda
3.Podizanje razine mora
4.Širenje pustinja
5.Izumiranje nekih životinjskih i biljnih vrsta

I sad, ja sam ovo jutro vodila veoma intelektualne razgovore s mamom i didom.
Dakle, što bi bilo kad bi bilo.
1.SLUČAJ:
More bi došlo do Bokanjca, i mi bi se kupali ispred kuće.Moja je majka zaključila daklem da bi se bavili turizmom, i da bi nam bilo dobro.
2.SLUČAJ:
Cijeli bi Bokanjac bio pustinja.Morala sam didu objasniti sam taj pojam(naime, on je mislio da je pustinja mjesto gdje ne žive ljudi, i reka da je kad je on bio mali, sve ovo bila pustinja ).Odustala sam nakon što sam skužila da ne znam to ni sama dobro objasniti.
Ljudi, bilo je jutro.A i djelomično možemo zahvaliti profesorici Štimi.da.
nego, da se vratim na temu, zaključili smo daklem da bi mi vadili naftu.VADILI NAFTU.Pa bi bili bogati.
Njeno samopouzdanje nije poljuljala ni ideja koju sam ja naglasila:da bi pustinja bilo više i da bi pala cijena nafte.Samo je rekla da pustinja već ima previše,a da cijena i dalje raste.
I na to je dodala da bi ona glumila devu....ako ih ne bi mogli uvesti.
Pa sam ja rekla da ćemo toviti kokoše dok ne dostignu tu veličinu i dok ne dobiju grbu.
Složila se s idejom.

Ovo je bio jedan pokušaj da se napiše jedan optimističan post, sad koliko sam uspila....dalo bi se o tome.

Hvala na brizi...da, još uvijek sam tu...
Posljednjih sam dana tako prokleto demonstrativno raspoložena...a ne znam koji je razlog tomu...
Jednostavno se poželim među hrpom ljudi proderati iz sveg glasa, onako glasno...
Da me čuju svi.
Cijeli svijet.
Ali ne činim to.
Zašto?
Možda bi time povrijedila neke osobe, jer, istina uvijek boli.
Možda rezultat ne bi bio onakav kakav sam očekivala.
Možda bi svi samo reagirali onako:Gle ove glupače, zamara nepoznate ljude svojim problemima...
Možda i ne bi?
Da to napravim, bi li mi bilo lakše?
Kad se proderem i izbacim iz sebe sve probleme, čak i one za koje ne znam da su me morili jer sam ih čuvala duboko u sebi
Svaki puta kada bi izašli na površinu, samo bi ih gurala što dublje.
Tek kad shvatimo što nas smeta, možemo se suočiti s time.
(Isuse, zvučim kao neki priručnik za samopomoć)

Ovaj blog je moj način da se "proderem".
Moj ispušni ventil.
Ako vam se ne čita, ne morate.
Uostalom, tko vas sili?
Ali ljudi,


......................PUSTITE ME DA PIŠEM!


primjetila sam da su postovi malo...zabrinjavajući za mene.
Sve je ok...doći će i nešto optimističnije

Jutros se probudim.Oko 10.30.
Ležim u krevetu i buljim u sat na zidu.
Mislim koje ružne tapete na zidu.
A i sat je socijalan.
Gledam kazaljke kako se miču u ritmu.
I pomislim zašto baš u takvom ritmu.
Otkucaji srca.
Slušam otkucaje svoga srca, pa sat.Naravno da nisu u ritmu.
Nije sve tako savršeno.
I onda pomislim...
Što ako stane.
Ili jedno ili drugo, nije bitno...isto je.
Što ako dođe kraj? Što će mi se prikazati pred očima u zadnjim trenucima moga života?
Tugovanja, stanja depresije, dosade ili nečeg drugog?
Oni dani kada sam radije ostala doma nego išla vani?
Oni dani kad sam željela ići vani, ali nisam imala s kim jer sam beskonačno mnogo puta odbijala ponude?
Oni dani kada sam željela da sve nestane, da me više nema?
Jesu li takvi dani nadjačali one dane kada sam bila sretna, mirna i ispunjena?
Želim li to?
Možda...u neko drugo vrijeme.
Ne sad.
Sada želim živjeti. Ne želim više govoriti kako je gotovo.
Želim biti sretna.
Jesam li?
Možda.
Oko sebe sam beskonačno mnogo puta slušala kako se netko želi ubiti, kako mu je teško, kako nema izlaza.
Ima.
Ali je uvijek tamo gdje se najmanje nadamo.U osobama, u događajima, u malim stvarima...
I zato, kada se osjećate tako, promislite...
Jedanput, dvaput, triput...
Jeli to vrijedno toga?

Netko me pitao kako sam.Danas mogu reći:Dobro sam. Sretna sam.

za jednu osobu: Ne znaš koliko su mi falili naši razgovori, naše priče,ti...Hvala ti na sinoć...

napokon više...svaki put...ali svaki....oću napisat novi post, baš me ono uhvati...i ne radi ovo sranje od blogova....neće otvara niti jedan...
Pa ste vi, dragi moji, zakinuti jednom dozom mene...
Mora da vam je teško...
Jako....
Upravo tamo iz dnevne čujem igraju naši...Brazil-Hrvatska...
ne čuju se se nikakvi uzvici ni povici iz vanka ni iz kuće, pa bit će da se ništa ne događa...moram reći, bolje...
U zadnje vrime mi se samo neke crveno bijele kockice priviđaju...di god se okrenem...
Recite mi, jel ih vi vidite....?
Danas mi je bio ispit iz gitare.
naravno, 5.
A što ste drugo mislili?
Ne stvarno, nije da sam nešto svirala...ali mi imamo najbolju komisiju na svitu...i najluđu...
Moram ih pohvaliti, kad su mi tako dobri.
Nisam bila na Saharunu, bila sam na krizmi kod moje Mateje. U beogradu(iliti Biogradu).Lipo je tamo.
Ali je.
I još sam jela neke palačinke s čokoladom, pa sam se cila zasrala.
PO faci, po kosi.
Nitko me nije upozorio da kad jedeš palačinke posute šećerom u prahu, ne smiješ disati na nos.
Sutra gotova škola...a lipo je bilo, ali neka je više gotovo...
I u vezi onih pomahnitalih boxeva preko ekrana...
maknu se...s vremenom...
Strpljenja...
Mislim da bi stvarno bilo vrijeme da odem gledati utakmicu...da budem u toku...

Hvala vam na lijepim komentarima ispod....tko god to napisao, samo da zna da mene to uopće ne dira.Ako ti(vam) to smeta, nemoj(te) čitati...neće mene neke anonimne budale spriječiti...
Malo sam bolesna ovih dana. Glemon, poznatiji i kao Kliconoša ili Gospodar Klica zarazio je pola razreda...pa i mene...Pa ja jadna kašljem i šmrcam po cile dane...u razredu se već minjamo za maramice...
ne da mi se više pisati...nije da su me one budale izbacile iz takta...već...
MANJAK INSPIRACIJE....
Ajte ljudi doviđenja.....
Vratit ću se ja...

Evo i mene....napokon...
ne znam što je bilo sa mnom jučer.Neki nalet hormona u mozak ili višak ugljikohidrata u krvi....ne znam što. Svima sam u facu sasula sve što sam mislila...nije da inače to ne kažem...ali jučer nisam znala što govorim...pa se bojim da sam rekla nešto što nisam mislila...
kako ja to mrzim.
Pobogu.
Što sam morala biti takva.
Smak svijeta trebao biti jučer.Čitam po blogovima...ljudi se opraštaju od najmilijih, svi se spremaju...come on...ali ja imam teoriju....pazite ovo...
6.6.2006.Svi očekuju smak.Trudnice rađaju carskim rezom 5.6.kako ne bi rodile dijete Luciferovo.I prođe 6.6. Svima lakše. Prošlo je.Nitko više ne pazi.kad ono...7.6....APOKALIPSA!!! Boooom....
Da.
Primjetila sam da u zadnje vrijeme svi neke teorije postavljaju.pa Jošua, pa ja.....pa Splićo...nije to dobro...ko će udžbenike nove tiskati....Nema para Ministarstvo i Primorac...nije to dobro, ljudi moji za stabla...
Oćete zbirnu jednadžbu fotosinteze...

Dobro, neću, neću...Kužim...

Skužila sam zašto sam bila jučer onakva. Ljudima je vladao strah...pa se u atmosferi nakupio višak negativne energije..pa je to počelo utjecati na sve ljude...i mene...
Vidite one požare u Portugalu...to vam je zato...

Ajme moram učit talijanski...Nisam učila jer sam mislila da danas neće biti svijeta. Po mojoj teoriji još uvijek je moguće...
Čekam....

Jedina stvar koja je pozitivna kad izlazim s mojom princess je to što me odmah oraspoloži i dan mi je ljepši. Najbitniji je u svemu tome način na koji to ona radi.
SLUČAJ BROJ 1:Princess i ja idemo priko mosta, a isprid nas neki dvoje, cura i dečko. I tako tip njoj drži ruku u džepu od traperica.A ona se ni manje, ni više dere kako ona ima na trapericama spuštene džepove pa kako joj njezin dragi ne može to dobaviti. A lik se okrene. kad sam se ja počela smijati, skoro sam pala preko ograde na mostu. Dobro.
SLUČAJ BROJ 2:Taman mi izbjegle ono dvoje, kad neki luđak gleda nas kako se cerimo i kaže:"Cure što se smijete? Biće imate sve petice u školi" I dere se za nama " Ja volim petice!Ja volim petice!" A mi pukle.Po drugi put.
SLUČAJ BROJ 3:Već navedena princess kupila svom dečku sat nije bitno di (zamolila me alo ovo napišem na blogu, da ne spominjem).Ali sat je bio malo velik.I mi kod nekog urara.I kaže on da zašto ga niste skratili tamo di ste ga kupile.Mi se samo pogledamo.I znate već što slijedi...Još da znate di je kupljen...
Postoji još slučajeva...ženska čeka po ure na maloj pošti a Princess se prodere vidi ovu žensku koliko još čeka...
ma volim ja svoju Princess.Ne znam ja što bi bez nje.Ko je ne zna moga bi se uvriditi, ali ja je znam predobro tako da mi ne može ništa lagati...ni muljati...odmah je skužim...I ona kuži da su moja klepanja i to što joj spuštam svaku...samo zajebancija...
Ajme dosadno mi je...
Nećemo večeras vanka...nemam s kim...a i malo je ledeno pa...rekla bi već spomenuta princess bolje gledat večernju školu...a jadna završia joj je Studio 10 ili Nedjeljom popodne....aj uživajte ljudi...