Imaginarni putopis valjanje od nemila do nedraga dok se valovi lome oko splavi i tvrdoglavosti, a glavna junakinja traži smisao i život koji nije puko preživljavanje
odbacivanje sebe
osjećam kako odbacujem ljušturu koju sam navukla za druge ljude, za njihove grube dlanove što su mi išarali kožu, označili dušu, dosta mi je te ljušture od stakla i jantarne plastike koju sam kupila jednom kad sam bila sa suprugom prvi put u veneciji, našla sam je u jednom dućanu sa murano staklom, mala ljuštura od stakla i plastike. Staklo je bilo jantarno a unutra je bila zarobljena plastična figurica žene. Kad sam pogledala tu lutkicu, sitnu kao vrh palca znala sam da gledam sebe, da je to moja zaštita, moj način preživljavanja, objesila sam je koko vrata i znala da sam sigurna, da mogu postati što god hoću jer me nitko ne može doseći, jer sam preselila dušu u ljušturu od jantarnog murano stakla, podarila sam ga maloj lutkici od plastike u srcu te ljušture, da joj ne bude tako hladno.
Probudila sam se jutros i našla razbijeno staklo te jantarne ljušture, znam da to nisu utvare učinile jer sam spavala u svom mačjem boxsu.
Ne, ja sam ga razbila, okrenula sam se na trbuh, što inače nikad ne radim u snu, i razbila svoju jantarnu ljušturu, imam i krvavi trag između dojki gdje je ljuštura ležala ispred mog srca.
Znači srce mi se vratilo i ništa neće biti kao prije, ne mogu više biti tko hoću, mogu samo biti ja, nezaštićena i sama.
Bacila sam lutkicu u more, možda je more blagoslovi nekim novim pustolovinama.
pustolovka se nalazi na splavi usred oceana te odbijajući se vratiti nekom suvislom životu kontemplira i susreće razne likove žive i nežive