ponedjeljak, 24.07.2006.

BEZ NASLOVA OVAJ PUT...

Mrtva sam umorna, ali to je onaj ugodan umor od lijepo provedene nedjelje na izletu! Zakoniti je delal jučer pa sam se ja uputila sa frendicom na Kupu, njeni imaju tam vikendicu odma do rijeke. uzela sam i pesa sa sobom da ja vidim kak to labradori vole vodu. I frendica ima pesa pa ajde da ih malo iskupamo.

I bilo je krasno! Doduše, Kupa je puna brzaka tam gdi smo se mi utaborili, tak da nemreš plivat jer te previše nosi, ali smo se namakale ko penzićke, a pesi su ronili kamenje (koji smijeh), i naravno, nije moglo proći bez lokalnog luđaka koji je hodal po plaži sa ručnikom omotanim oko glave ko turbanom i pjeval cijelo vrijeme.
Repertoar je bio od dražena zečića do tine turner, ali sve izvedeno kao folk verzija. časna riječ, tip je svaku pjesmu otpjeval ko da je narodnjak. Tak nas je masiral s prisilnim koncertom dobra dva sata, pesi su režali na njega a on je u pokušaju da ih odobrovolji hitil štap u rijeku i pogodil bapca kaj se brčkal u plićaku.
Na kraju su mi popustili živci pa sam ga lepo zamolila da ode nekam drugam pjevat jer je nama dosta koncerta. I nećete vjerovat, otišel je ali nam je prije toga uputio pitanje da li želimo potonuti s njim kao titanik (?!?)...
Posle smo se nahrdali roštilja, lubenice, kolača, onak kak to već ide – dok ti nije zlo.

A jutros me probudila takva glavobolja da sam mislila da mi je zakoniti celu noć udaral s pneumatskim čekićem po glavu umjesto da je pristojno njonjal pokraj mene. Nisam ga mogla optužit za glavobolju pa sam se uputila na posel malo tam kukat.
Dajte mi recite, jeste i vi meter(e)opati??? mene to jako muči, čim je neka promjena vremena glava me rastura. sama sebi zvučim ko neka baba kaj se žali na išijas, kurje oči i kaj ja znam kaj, al zbilja me boli.

cvil, cvil, cvil....

Još za kraj, već neko vrijeme hoću prokomentirati onu seriju CSI: Miami kaj se daje na hateveju.
Danas je baš na programu.
Mislim, serija je fikcija, al pretjerali su!!!
Prvo, patetike na sve strane, onaj glavni crvenokosi šef vrhunske skupine forenzičara-detektiva-psihologa-kriminalista-balističara-patologa uvijek ima plačnu facu, stalno nekaj cvili nad žrtvama i sve zove «partner» ili «buddy». Dotični Horejšio uvijek ima sunčane naočale nutra i vani, po noći i po danu, valda da sakrije krvave oči jer je plakal nad sudbinom žrtava.
Dalje, svi su oni stručnjaci za metke, bube, biljke, ljude, tlo, zrak, mehaniku, nautiku, kemiju, biologiju, uz sve i vrsni psiholozi, psihijatri i nadasve humanisti.
Onda oni na temelju vlati trave koja se nalazila u žrtvinom uhu pronađu ubojicu u susjednoj državi jer ta vrsta trave raste samo na jednom posebnom mjestu i nigdi više na svijetu a ubojica se valjal po toj travi i još se valja jer moraju još tih travki na njemu nać i na temelju toga ga poslat u zatvor na 86 godina.
I moj osobni favorit: njihove baze podataka! Tam pak ima sve o svakome, uvek nađu sumnjivca po mikroskopskom djeliću otiska prsta i onda na ekranu vidiš cijeli dosje u kojem piše sve o njemu od gubitka djevičanstva do toga kaj je jučer jel. Pa ko to skuplja? Ili kod njih ljudi svaki dan prijavljuju policiji kaj delaju. Ono, javljam vam da sam u zadnjih par mjeseci počel ići u kockarnicu i imam ljubavnicu. E, da i nemojte zaboravit u dosje stavit moje uzorke kose, sline, noktiju na nožnim prstima, dlačica iz uha, otiska prstiju, dlanova, rendgenske slike svih lomova kostiju, zubala i fotografije svih madeža i tetovaža.

Ja ih gledam i živciram se, ali nemrem okrenut program, to je jače od mene, MORAM gledat. I nemojte mi reći da ih jednostavno NE gledam jer nemrem okrenut program, to je onaj mazohistički dio mene kaj se voli mučit.

četvrtak, 20.07.2006.

SPRETNOSTI MOJA

jučer sam opala ko kruška. na cesti blizu kuće. naravno, kak to obično biva, nije moglo proći nezamijećeno jer sam zaronila kolko sam dugačka i široka ispred punog kafića. ma krasno, ne znam jel me više peklo oguljeno koljeno i dlanovi ili sramota od svojeg gracioznog dodira sa asfaltom.

pristojno sam hodala u japankama po ravnoj cesti i onda je moj pes počel lizat nekakav hračak (pardon, al je) s poda i ja sam u želji da ga odvratim od te gnjusne rabote (jer posle meni hoće davat puse), potrčala prema njemu. u ruci sam nosila puno vrećicu onih mini paradajzeka. uspjela sam se u skladu sa vlastitom spretnošću koja me prati od djetinjstva, popiknut na ravnom i zaronila sam na asfalt onak kak rukometaši zaplivaju po parketu kad slave pobjedu posle tekme.
paradajzi su se otkotrljali po cijeloj cesti a mene je bilo preveč sram da bi ih išla kupit. iz birca su se čuli komentari tipa: « ste vidli kak se raspala??? hahahaa!!!» (nadam se da su se zagrcnuli s kavom!)

i za šećer na kraju, u susret mi je išel jedan stari dedek koji se trgal od smijeha kak sam ja pala. pa, mislim, kaj je s tim starim ljudima? nemaju poštovanja prema mladima? nije se nit ponudil da mi pomogne skupit paradajze...

nekad se pitam zakaj me majka priroda tak nespretnu napravila (možda bi to trebala tatu pitat, zapravo), od kad znam za sebe padala sam, lomila i trgala svu vrstu tehnike, kaj god se dalo strgat, ja bi strgala, a kaj je najgore, pazila sam, bila pažljiva. tata mi je kupil valda 4 walkmana dok nije skužil da je pametnije svojoj kćerkici ništ ne dat s gumbićima u ruke.

a da ne govorim da sam opala bezbroj puta, gulila ruke, noge, čelo....nekak sam mislila da bu to prošlo s godinama, al eto, nije, što se jučer potvrdilo.

ispričala sam zakonitom kak sam se ljubila s asfaltom (btw, odletila sam skoro do nesretne pljuvačke koju je u međuvremenu pes polizal do kraja s guštom), on se smijal ko lud nakon kaj sam ga uvjerila da mi je ponos povređen više od koljena i dlanova (al danas me tak peče da bum poludela, zalepila sam si ogromni flaster sa žabama i patkicama prek dlana – nisam imala doma ništ drugo), već je naviknul na moje vratolomije.

ak vidite u gradu žensku u suknji sa oguljenim krastavim nogama, to sam ja.

petak, 14.07.2006.

OSNOVNJAK

prisjetila sam se malo djetinjstva, osnovnjaka i nisam znala točno kaj da o tome mislim. djetinjstvu. generalno mislim da sam ispala normalna osoba (sad bu Chew imala par protuargumenta na to), što bi značilo da je moje djetinjstvo moralo biti kolko-tolko pristojno. i mislim da je to zato kaj nismo imali svega i svačega ko danas pa smo nekak naučili cijeniti sve.

evo, sećam se da sam u osnovnjaku išla svaki dan pod velkim odmorom u uUnikonzum kod brkate tete da mi nareže malo salame za sendvič. i ak sam imala za prešanu šunku koja je bila posebna delicija (i preskupa, uglavnom), ju-hu, kak sam bila sretna! zakaj je prešana šunka tad bila takav specijalitet, ne sećam se, ali znam da mi čak nije smetal niti onaj plavi žig na njoj (btw, čemu to? žigosanje šunke? to danas više ne viđam na onoj anemičnoj šunki u dućanu). onda smo ja i frendice bežale natrag na sat Prirode i društva žvakajući sendvičine i ak bi šunka imala žig onda bi zaključile da je to zapravo masnica jer se svinja lupila! hihi...

tata mi je kupil Ponija (ne konjeka neg bicikl) nakon duuugo moljakanja i jaaako dobrog uspjeha u školi, uzornog vladanja i ulizivanja s moje strane. mojoj sreći nije bilo kraja!!!! opala sam s njega jedno stopet puta, koljena su mi bila zguljena na sve strane, al sam ga glancala svaki dan, nema veze za moje kosti, bu zaraslo, bitno da nema kakve ogrebotinice na bajku. nisam ga prepustila na krug oko igrališta lokalnom klincu grubijanu koji je bil poznat po otimanju svega i svačega i po djeljenju šamara kako dečkićima tako i curicama, naravno, slabijima od sebe. daklem, nisam dala bajk pa me zgural skup s bajkom naglavačke u potok.

joj, a još kad se setim kak smo skupljali sitniš za onaj Fru-fru kaj se prodaval u dućanu na polici s kruhom, to je onaj neki ko drekec od čokolade, kakti desert, gušili smo s u tome. i u Gricku, koji je bil najveća delicija (da su me mama i tata metli na prehranu koja se sastojala samo od gricka – ja bi bila presretna). dakle, gricko je bil proizvod neke srpske tvornice, ko neki smoki ali od crvene paprike. vrlo zdravo, puno vitamina i minerala, pravi obrok za školarca. i sjećam se da smo ga ljubomorno čuvali, jedeš mirno svoj gricko na hodniku u školi i onda ti dođe neko i veli: «daj jedan!» a ti čvrsto stisneš vrećicu i veliš: «al samo jedan!!!» i ne daš da ti zeme više, pa ipak je to gricko! kaj, nek si kupi svoj!

imala sam u razredu jednu curu čiji je tata bil poznati sportaš i imali su jaaako puno love. za razliku od svih nas ostalih. i došli mi «izabrani» negdje u 4-om razredu osnovnjaka na proslavu rođendana, a kad ono poslužili roditelji krekere sa kavijarom. djeci od 10 godina. kad smo pitali kakve su to kuglice i dobili odgovor da su to riblja jaja, niko nije htel jest.
i imali su dasku za vece s grijanjem. pa ja to nemam ni danas, zabogamiloga, a to je bilo 80-ih! i hranili su svojeg pesa sa šniclekima koje su pekli na putru a mačka je jela Milka čokoladu koju sam ja do tada vidla jedino na slici.

al nije nam ništ falilo, svi smo bili nekak u istom košu, nosili smo bijele sportske čarape na prekratke traperice, ogromne školske torbe i one pregrozne šlape za školu od skaja, crne, a umjesto đona – karton. sjećam se da smo se u njima sklizali po kamenom podu u školi a bome i bilo nam je zima u njima (što je jako neobično s obzirom da je đon bio od kartona).

i kad ne bi imali sata igrali smo se Stare košare (zamjenska drugarica je na tome inzistirala), igre o kojoj kad danas razmislim, izgleda ko da ju je izmislil Hitler glavom i bradom.
za one koji su imali sreću pa je nisu igrali i bili osramoćeni i gušili suze zbog srama, igra ide tako da se sve cure stanu u jedan red, a dečki u drugi, jedni nasuprot drugima. onda se po redu dečki naklone curi koja im se sviđa (naivno se svi dečki uvijek naklanjaju najpopularnijim curama koje im s užitkom okrenu leđa – odbiju ih). cura se može naklonit i prihvatit poziv ili okrenut leđa ak neće. i onda riskirat da postane stara košara, a to su oni jadnice kojima se nije niko naklonil i dečki koji nisu bili uspješni u snubljenju. i na kraju te osramoćene duše još čeka i kazna: ostali parovi ih sve dobro napraše po turu. kakav pedagoški biser!
vaša armanina je nekoliko puta osjetila batine po turu. odbila sam kolegu iz razreda koji je jel šmrklje, nadajući se da bu mi se moja simpatija naklonila al nije. prasac jedan.

utorak, 04.07.2006.

AJ EM BEK!!!

lipi moji, aj em bek!!!!

falili ste mi svi skup, al nekak sam preživela bez svakodnevnog kuckanja po tastaturi. no, dobro, išla sam dva put na internet u hotelu u žaru želje da nekaj napišem i onda sam videla da je tastatura naopak cela i nakon 15 minuta znojenja nad njom skužila sam da sam napisala tri i pol rečenice u kojima je većina slova bila zamijenjena, pa sam odustala.

fala vam svima kaj ste mi hranili ribu i na lepim željama!

bilo mi je krasno u Tunisu, tak sam se odmorila da to nemrem nit opisat! spala sam po noći ko neka baba po 10-11 sati i onda sam si popodne još morala zeti jednu siestu od kojih sat spavanca. ma milina! tu vam je slika hotela u kojem smo bile i pogled s naše sobe na bazen gdi smo provodile skoro celi dan.

fino je bilo jer su na bazenu non stop neku klopu pripremali, te palačinke, te pizza, da ne bi nedajbože oslabili tijekom odmora.



i tak. joj, moram vam reći da sam se slikala sa zmijom oko vrata, neki ulični zabavljač mi ju je uvalil oko vrata da nisam nit skužila kaj dela! a kad sam već bila opasana sam se i poslikala, a onda je on rekel: 2 dinars! pa sam mu platila, kaj bum. tam se pak sve plaća, oš slikat zidine? 3 dinars! koristit vece? 5 dinars!

Al simpa su narod ti Tunižani, sve mi ih je žal jer su siromašni naočigled, al bar se trude nekak zaradit, pa makar ti i prodavali cvet jasmina za dinar. Primetila sam da ne kradu i iako su jaaako naporni s cjenkanjem, ne bi prevarili. A cjenkanje me dovelo do ludila, više nisam imala snage jer to traje po 15 minuta za jednu šalicu ili neki takav drekec, al neće ti prodat bez toga. Ja probala platit prvu cijenu, al nedaju. Stvarno, uvrede se.

I klopa je bila super, samo kaj me zadnji dan (naravno!) vlovila trčkalica (sumnjam da je to zbog količine hrane koju sam svakodnevno marljivo utrpavala u sebe), i naravno da sam bežala po aerodromu u sumanutoj potrazi za šekretom. I tako još 3 dana. Zakoniti me doma šopal čokoladom za kuhanje i nacejal indijskim čajem pa sam sad dobro.

I vratila sam se na posel puna elana, nemrem verovat, već sam mislila da za mene više nema nade, ono, motivacija zauvek izgubljena zbog monotonosti posla. Zakoniti me se zaželil pa je i doma sad idila. Pes me dočekal u ekstazi od sreće. Ma kaj da vam velim, trebate nekam otić i onda je nekak sve bolje kad se vratiš, makar i na kratko!

do skorog postanja, ljubi vas armanina