ponedjeljak, 19.06.2006.

TUNIS I TREŠNJE

dugo me nije bilo, bar se tak meni čini.
stislo me na poslu, al zato sam od sutra na zasluženom godišnjem! i idem sa frendicom u Tunis. A zakoniti? Pogađate? Ostaje doma gledat prvenstvo.
već si je naručil društvo u četvrtak na roštilj u našem vrtu i tekmicu. Pa kaj nam fali, dobro da se možemo tak fino dogovorit, onda se još više volimo.

ja sam tak dobrog raspoloženja u zadnje vrijeme da me sve strah da bu se to rasprsnulo ko onaj balon od sapunice, onak, nemreš bit dugo sretan bez razloga.

tek sad kad stanem na loptu skužim koliko lijepoga u životu gubim jer tak jurim non-stop. napravim tisuću stvari u danu a opet nisam potpuno zadovoljna jer mi se uvijek čini da ima još nekaj kaj bi trebala napravit. i propuštam svašta jer život nije popis "TO DO" na kojem križaš ono kaj si uspel i stigel napravit.

sad bum vam priznala nekaj pa makar mislili da sam totalni frik, al ja nisam do sada mogla jest trešnje bez da ih otvaram, nedajbože, opasnost od crva je bila prevelika! i onda bi mi se trešnja sva raspala u ruci i iscurila i sve skup mi se nisu više jele.
sve do sad, sad ih samo ubacujem u sebe i žvačem zadovoljno. eto, pretvaram se u neke obrise one opuštene osobe kakva bi htela bit. sve do jeseni kad buju me opet stisle obaveze i onda bum sve zaboravila i opet sve ispočetka, trčanje za životom.
i za kraj ovog ozbiljnog posta, moram vas lepo zamolit da mi ko i do sada nahranite Zvonimira (Zvonka, Zvoneta) dok mene nema. ja se vrnem za tjedan dana, a do tada vam svima želim da budete sretni tak kak sam i ja u ovom trenu!

petak, 09.06.2006.

LJUDI BEZ SMISLA ZA HUMOR

ja sam apsolutno alergična na ljude koji nemaju smisla za humor.
to mi je posebna muka kad se nađem s nekim takvim u društvu, grozno. Osjećam se ko neki harlekin dok me ta osoba blesavo gleda jer ja sam izgovorila ŠALU, kakvog li horora!Onak, ja se posramim zato jer bi htela malo razbit komornu atmosferu. i još ispadnem bedasta jer se na kraju sama sebi smijem (kaj mogu kad mi je smiješno....)

Ali ja mislim da se s tim rodiš - ili si sklon šali ili nisi, to se nemre naučit.

Ima svakakvih vrsta humora, crnog, ciničnog, prostačkog, skrivenog, meni su svi dobri jer mi pomažu da izdržim kroz ne tak lijepe situacije u životu. Joj, jadni oni koji sve gledaju preozbiljno, nekak onda i sama usrana situacija postane još gora nego je.

mislim da sam imala sreću da sam odrasla u familiji u kojoj je uvek bilo mjesta za šalu, stalno smo se nekaj zafrkavali i to mi je normalno postalo, čudim se kad dođem nekam a svi se drže ko da su metlu progutali. meni bude neugodno i svaki put se suzdržavam da nekaj ne izvalim, al rijetko uspijem, blebnem i smijem se sama ak treba, ko im je kriv kaj ništ ne kuže!

evo, recimo na poslu kolegica i ja se držimo "normalnima" kad nam je panika, šefica divlja, posel guši, tak da si pošaljemo kakav mail tipa:
stara, gdi si ti sinoć? nije te bilo na redovnom svinganju u pol 10. vladimir je popizdil kaj nisi došla jer su kod tebe ostali kavezi za pimpeke i bičevi!
naravno da pod subject maila ide "hitno potreban odgovor!!!!!"
i lepo se nasmiješ bedastoćama i ideš lakše dalje gurat kroz stresan dan.

neki dan smo našoj tajnici na listu narudžbe kancelarijskog materijala dodali uz papire, kemijske i ostale potrepštine: solarij, papuče za posel, šestar, dvesto tisuća eura i još par takvih bedastoća. mi smo se fino zabavljali dok smo smišljali popis i fakat je bil smešan. ona je na to frknula nosom i rekla nam da smo djetinjasti.
pa kaj onda? ja oću bit djetinjasta dok mogu, imam dost stvari kaj me pritišću u životu, pa zakaj da si ne pomognem malo da vedrije gledam na sve? kakve koristi od kamenog lica i stalne ozbiljnosti???
normalno da nebum rekla šefici usred sastanka: ispričajte me, idem prdnut van, malo me bažul napuhal (što može i ne mora bit šala, afkors), sve ima svoje vrijeme i mjesto.

još nekaj kaj kolegica i ja radimo kad god u novinama bude Pevecov katalog - komentiramo alate, pile, mješalice za beton, čekiće i sva ta čuda ko da su nam fetiš:
"joj, si vidla ovu novu ubodnu pilu? samo 2350 kuna!!! "vičem ja.
"ja imam već doma dve, morali smo kupit dve jer smo se muž i ja svadili ko će je koristit!" nastavlja se ona.
"auuuu, a gle ovu stupnu bušilicu na akciji, samo 2990 kuna a ima promjer 13 centimetara i 5 brzina!!!"
ja to već odavno imam, naručili smo prek interneta dok ih još kod nas nije bilo! hvali se ona....
i tak kroz celi katalog.
da, da, znam da smo ko dve školarke, al vjerujte da mi sa smijehom uvijek dan bolje počne....
P.S. ak ja zaboravim, molim vas da mi tu i tam nahranite ribicu desno (Zvonimira), hrana stoji pored akvarija. fala i ljubim ruke.

utorak, 06.06.2006.

UOBIČAJEN KIŠNI DAN

ajme, kakva gužva ovih dana, nije dost da je vrijeme tolko grdo da bi i najvedrije bacilo u depresiju i čemer duše, neg mi se zaredalo posla i svega drugoga. a ima i važnih vijesti i novosti, ali sve u svoje vrijeme.

nego, kaj nemate nekad osjećaj da okruženi luđacima? naime, ima dana kad jednostavno kam god se okrenem neki tip kojem nisu svi doma.
krenem od odma ujutro i na putu do tramvaja prođem pored čiće koji psuje svima sve po spisku. urla po cesti, nikom određeno se ne obraća. ko zna ko je njega u životu najlutil al moram priznat da mi ga je žal jer je sav odrpan i izgleda ko da nije jel nit se kupal danima.

u tramvaju klasika, od smradeka (popularni BO – body odor, kak to Seinfeld često spomene) do bakutanera s cekerima kaj mi ih rivaju u bubrege. i bar jedan putnik koji opet nekaj viče, psuje vlast, precednika, čak se setil i milke mesić (ne znam kaj mu je ona kriva). gledam oko sebe i ljudi ga ne šljive, ko da se ništ ne dešava, štoćereći da su navikli.

dođem na posel a tam luđaci svoje vrste, to su oni prikriveni kaj se prave fini, ne viču na cesti al delaju sranja poskrivečki. sve neke fine dame a svako malo zaštopan vece od hrpe papira ponad govanca koje se namače. il barem kakav uložak natrpan u školjku. baš bi ih htela videt jel i doma tak trpaju?

odem u dućan po gablec, tam se pijana ženska svadi s prodavačicom oko prihvata ambalaže. za drugu prodavačicu bi dala ruku u vatru da je na teškim drogama jer mi je rekla 17 puta izvolite, fala i opet to isto u roku od pol minute kolko mi je trebalo da kupim pecivo. izašla sam iz dućana i još sam je čula kak viče zamnom «fala!»

na trgu onaj bogec svira harmoniku i pjeva, nemrem opće opisat kakvi su to zvukovi, ljudi beže prek ceste čekat tramvaj u suprotnom smjeru samo da se maknu.
sjetila sam se kad sam u u prvom srednje išla u konzum po nove čokolade – Kolumbo (sjećate se?) i taman sam htela uć nutra, a kad ono na staklena vrata priljepljen tip koji je inače stalno hodal po trgu polugol i bos. uglavnom, bil je priljepljen na vrata al je skinul gaće. tak da sam rivala vrata i spazila pimpek zalepljen na staklo. imal je crvene dlake, božemiprosti. otišla sam bez Kolumba doma.

a u kvartu imam i jednu tetu koja hoda konstantno oblečena u benkicu za djecu, jako je mala a valda je negde našla XXXL benkicu. a za kompletan look si namaže ogromne crvene krugove sa ružem za usta na obraze. i pjeva često iz petnih žila...
ajme, ko zna, možda bum i ja tak jednog dana, onak, popusti mi nekaj u glavi i odo u dućan po benkicu i onda u šetnjicu.....

četvrtak, 01.06.2006.

MOJ ČUVAR

ovaj post bum posvetila svojem pesu.
dakle, moj pas strašni čuvar kojeg možete videti desno je zvanično ušel u pubertet. teško je s njim, ima godinu dana i misli si da je najveća pseća faca u kvartu.
hmmm...ko zna dal i recimo, kornjače prolaze kroz pubić? i kaj onda spelavaju, tetoviraju se po oklopu? spirsaju se? hihi.
no, ono kaj sam htela reći je da danas više nemrete nit životinju imat a da s njom nemorate puuno delat.
nema izvlačenja, kak ljudi moraju učit i školovat se ak hoće kaj postići u životu, tak je i sa pesima. mislim, nije da pes može bit baš biznismen, al recimo, može se pravit mrtav, dat šapu, sjest, leć, doć kad ga zoveš, prosit hranu, trebit buhe i još puno korisnih stvari.
i ja kao odgovoran vlasnik pesa sam si utuvila u glavu da ga moram naučit kaj se da. jer je to korisno. i jer sam i sama štreber. i nemrem mirovat pa maltretiram sve oko sebe kaj se da maltretirat, a on bogec, nema izbora.

osim toga, ja sam nepopravljiva majstorica u preuzimanju što više obaveza na svoju nejaku kičmu, pa sam si i to zela. bum manje spavala po noći pa i to stignem ubacit u raspored.

i tak idemo u školu pes i ja. krenuli smo po zimi. dva put tjedno smo oboje smrzavali papke skup sa još par frikova ko ja na snijegu. pingvini su nas u čudu gledali kaj delamo.al smo i svašta naučili.
imali smo mi i ispit, bokte, nisam tolko trtarila ni kad sam se udavala, creva su me šarafila od fufke jel bumo prošli! ponavljam da sam štreber pa mi je bilo napeto. cela obitelj mi je slala poruke podrške, ko da u bitku idemo. jedva sam ih sprečila da dođu navijat na teren.
zakoniti je već pretil da bu se rastal od mene jer sam svaki slobodni trenutak provodila uvježbavajući ispit s pesom. pes me već mrzil jer sam ga maltretirala. o, ne , evo je opet!!!
i tresla se brda – rodio se miš. prošli na ispitu. bezveze. ja vođena adrenalinom od uspjeha nisam zadovoljna, oću još, oću dalje!!!
i otrgnem ja lovu za drugi stupanj od računa za plin, pa kome još treba grijanje po zimi?
drugi stupanj je bil bez ispita pa sam se opustila. čak sam i markirala kad mi se nije dalo ić.
zakoniti nije mogel verovat da sam se tolko opustila. hihi, nije on znal da je to zatišje pred buru. jer mi se sad pripremamo za ispit za psa pratioca.
opet dva put tjedno drilanje. zakonitog viđam po noći dok spava.
al moram priznat da se pravim važna s pesom po vani, onak mu kao, nehajno, dobacujem naredbe i cvjetam kad mi ljudi vele:
jooj, kakav poslušan pes!!! a ne znaju za naše muke da do tog dođemo.

a sve to je zato jer uspjeh čovjeka ponese. i nije to neka loša stvar. neko će reći da je bezveze školovat pesa. a nekom je to super. ja sam skužila da mi životinja daje puno, zbilja mislim da je njihov utjecaj na ljude ljekovit. i kad to spojim sa vječnom željom za učenjem novih stvari i onim super osjećajem kad vidiš da ti se trud isplatil, mrak!