ponedjeljak, 19.06.2006.

TUNIS I TREŠNJE

dugo me nije bilo, bar se tak meni čini.
stislo me na poslu, al zato sam od sutra na zasluženom godišnjem! i idem sa frendicom u Tunis. A zakoniti? Pogađate? Ostaje doma gledat prvenstvo.
već si je naručil društvo u četvrtak na roštilj u našem vrtu i tekmicu. Pa kaj nam fali, dobro da se možemo tak fino dogovorit, onda se još više volimo.

ja sam tak dobrog raspoloženja u zadnje vrijeme da me sve strah da bu se to rasprsnulo ko onaj balon od sapunice, onak, nemreš bit dugo sretan bez razloga.

tek sad kad stanem na loptu skužim koliko lijepoga u životu gubim jer tak jurim non-stop. napravim tisuću stvari u danu a opet nisam potpuno zadovoljna jer mi se uvijek čini da ima još nekaj kaj bi trebala napravit. i propuštam svašta jer život nije popis "TO DO" na kojem križaš ono kaj si uspel i stigel napravit.

sad bum vam priznala nekaj pa makar mislili da sam totalni frik, al ja nisam do sada mogla jest trešnje bez da ih otvaram, nedajbože, opasnost od crva je bila prevelika! i onda bi mi se trešnja sva raspala u ruci i iscurila i sve skup mi se nisu više jele.
sve do sad, sad ih samo ubacujem u sebe i žvačem zadovoljno. eto, pretvaram se u neke obrise one opuštene osobe kakva bi htela bit. sve do jeseni kad buju me opet stisle obaveze i onda bum sve zaboravila i opet sve ispočetka, trčanje za životom.
i za kraj ovog ozbiljnog posta, moram vas lepo zamolit da mi ko i do sada nahranite Zvonimira (Zvonka, Zvoneta) dok mene nema. ja se vrnem za tjedan dana, a do tada vam svima želim da budete sretni tak kak sam i ja u ovom trenu!