petak, 14.07.2006.

OSNOVNJAK

prisjetila sam se malo djetinjstva, osnovnjaka i nisam znala točno kaj da o tome mislim. djetinjstvu. generalno mislim da sam ispala normalna osoba (sad bu Chew imala par protuargumenta na to), što bi značilo da je moje djetinjstvo moralo biti kolko-tolko pristojno. i mislim da je to zato kaj nismo imali svega i svačega ko danas pa smo nekak naučili cijeniti sve.

evo, sećam se da sam u osnovnjaku išla svaki dan pod velkim odmorom u uUnikonzum kod brkate tete da mi nareže malo salame za sendvič. i ak sam imala za prešanu šunku koja je bila posebna delicija (i preskupa, uglavnom), ju-hu, kak sam bila sretna! zakaj je prešana šunka tad bila takav specijalitet, ne sećam se, ali znam da mi čak nije smetal niti onaj plavi žig na njoj (btw, čemu to? žigosanje šunke? to danas više ne viđam na onoj anemičnoj šunki u dućanu). onda smo ja i frendice bežale natrag na sat Prirode i društva žvakajući sendvičine i ak bi šunka imala žig onda bi zaključile da je to zapravo masnica jer se svinja lupila! hihi...

tata mi je kupil Ponija (ne konjeka neg bicikl) nakon duuugo moljakanja i jaaako dobrog uspjeha u školi, uzornog vladanja i ulizivanja s moje strane. mojoj sreći nije bilo kraja!!!! opala sam s njega jedno stopet puta, koljena su mi bila zguljena na sve strane, al sam ga glancala svaki dan, nema veze za moje kosti, bu zaraslo, bitno da nema kakve ogrebotinice na bajku. nisam ga prepustila na krug oko igrališta lokalnom klincu grubijanu koji je bil poznat po otimanju svega i svačega i po djeljenju šamara kako dečkićima tako i curicama, naravno, slabijima od sebe. daklem, nisam dala bajk pa me zgural skup s bajkom naglavačke u potok.

joj, a još kad se setim kak smo skupljali sitniš za onaj Fru-fru kaj se prodaval u dućanu na polici s kruhom, to je onaj neki ko drekec od čokolade, kakti desert, gušili smo s u tome. i u Gricku, koji je bil najveća delicija (da su me mama i tata metli na prehranu koja se sastojala samo od gricka – ja bi bila presretna). dakle, gricko je bil proizvod neke srpske tvornice, ko neki smoki ali od crvene paprike. vrlo zdravo, puno vitamina i minerala, pravi obrok za školarca. i sjećam se da smo ga ljubomorno čuvali, jedeš mirno svoj gricko na hodniku u školi i onda ti dođe neko i veli: «daj jedan!» a ti čvrsto stisneš vrećicu i veliš: «al samo jedan!!!» i ne daš da ti zeme više, pa ipak je to gricko! kaj, nek si kupi svoj!

imala sam u razredu jednu curu čiji je tata bil poznati sportaš i imali su jaaako puno love. za razliku od svih nas ostalih. i došli mi «izabrani» negdje u 4-om razredu osnovnjaka na proslavu rođendana, a kad ono poslužili roditelji krekere sa kavijarom. djeci od 10 godina. kad smo pitali kakve su to kuglice i dobili odgovor da su to riblja jaja, niko nije htel jest.
i imali su dasku za vece s grijanjem. pa ja to nemam ni danas, zabogamiloga, a to je bilo 80-ih! i hranili su svojeg pesa sa šniclekima koje su pekli na putru a mačka je jela Milka čokoladu koju sam ja do tada vidla jedino na slici.

al nije nam ništ falilo, svi smo bili nekak u istom košu, nosili smo bijele sportske čarape na prekratke traperice, ogromne školske torbe i one pregrozne šlape za školu od skaja, crne, a umjesto đona – karton. sjećam se da smo se u njima sklizali po kamenom podu u školi a bome i bilo nam je zima u njima (što je jako neobično s obzirom da je đon bio od kartona).

i kad ne bi imali sata igrali smo se Stare košare (zamjenska drugarica je na tome inzistirala), igre o kojoj kad danas razmislim, izgleda ko da ju je izmislil Hitler glavom i bradom.
za one koji su imali sreću pa je nisu igrali i bili osramoćeni i gušili suze zbog srama, igra ide tako da se sve cure stanu u jedan red, a dečki u drugi, jedni nasuprot drugima. onda se po redu dečki naklone curi koja im se sviđa (naivno se svi dečki uvijek naklanjaju najpopularnijim curama koje im s užitkom okrenu leđa – odbiju ih). cura se može naklonit i prihvatit poziv ili okrenut leđa ak neće. i onda riskirat da postane stara košara, a to su oni jadnice kojima se nije niko naklonil i dečki koji nisu bili uspješni u snubljenju. i na kraju te osramoćene duše još čeka i kazna: ostali parovi ih sve dobro napraše po turu. kakav pedagoški biser!
vaša armanina je nekoliko puta osjetila batine po turu. odbila sam kolegu iz razreda koji je jel šmrklje, nadajući se da bu mi se moja simpatija naklonila al nije. prasac jedan.