samo da je veselja
Veseli me, veseli me, najviše od svega veseli me, što nikome za božić ne moram ništa poklanjati. Nemam tu obavezu. Imam mužjaka koji je isto smotan sa poklonima i ne voli vremena budalesanja u kojima svi moramo, moramo, skroz moramo (jer kaj bu susedi rekli), budalesati, a mladučne ima majku koja je super heroj u laktarenju po dućanima, i sve je gotovo, i svi smo spašeni.
Veseli me poklonit nešto onda kad se to od mene ne očekuje, kad ne postoji razlog, kad ne visi histerija sveopćeg ludila sa svake grančice poklanog drveća.
Veseli me i to kad imam prijatelje muslimane koji ne slave božić, a ono što oni slave, to slave u miru i tišini (skoro pa bih to nazvala dostojanstvenim, kad ne bi bilo i među njima onih ružnih priča o groznom i pregrozno pohlepnom prežderavanju jednom kad padne noć), i tu i tamo me samo iznenade baklavom (ručno rađenom, generacijski prenošenom i još koju godinu pa ugašenom), pa onda tek shvatim da bio im je neki praznik, a ja nisam čestitala.
To mi nekako najveć naliči na to nešto religijski, meditativno, to neko posebno vrijeme kad se intimno povučemo u sebe i tražimo tog nekog boga svoga, a na balkanu boga svoga možemo naći samo u batinama, i zato, vjerojatno samo zato, ne volimo biti nasamo s bogom.
Oznake: Ljetovanje.., plaža
18.12.2013. u 21:16 | 6 Komentara | Print | # | ^