Ana Banana blog

Alkohol ubija… Znamo, o znamo da alkohol škodi…

Zovem se Ivan. Imam 24 godine. Student sam, uglavnom uspješan. Još me godina dana dijeli od diplome. Bez lažne skromonosti – zgodan sam! I žene me vole. Volim i ja njih. Na prvi pogled, sretan sam. Život mi je lijep i jednostavan. Ako pogledate bolje, stvar je malo drugačija. Da, smijem se. Dijelim komplimente. Pričam viceve. Flertujem. Sve je to maska. Pogledajte moje oči. One su tužne. U njima se vidi – ubio sam prijatelja.

Petak navečer. Devet i trideset. Još pola sata i krećem u provod. Kikiju je rođendan i to se treba dostojno proslaviti. Kiki je inače moj najbolji prijatelj, već deset godina. Čovjek je malo sramežljiv, uštogljen pa sam mu za rođendan uzeo bocu Jack Danielsa. Nek’ se čovjek malo opusti. Čak sam mu pristao biti dežuran taksist. Sve za prijatelja. Uostalom, ne treba mi alkohol. Već ću se ja zabaviti. Ionako je petak dan za metak. Prije odlaska bacam status na fejs – nešto smiješno, ali dovoljno patetično. Cure to vole. A ja trebam nešto kresnut’ večeras. I naravno, spomenuti na kraju lokaciju večerašnjeg provoda. Pa će se neka već pojaviti.

Prije odlaska, bacam još jedan pogled na fejs. Opa, lajkovi su tu. Bit’ će nešto.

Sjedam u svoj autić, Kiki je već nervozan jer kasnim. Rekao sam vam, tip je uštogljen. Nema veze, nije to ništa što malo alkohola neće riješiti. Kupim i ostatak ekipe, Franu i Josipa, i parkiram pred klubom. Njih trojica su već na putu popili pola Jacka. Srećom, alkohola ne manjka. Iako me nagovaraju da im se pridružim, odbijam. Samo palim cigaretu za cigaretom. Postupno, nisam više u stanju pratiti njihove priče. Je*i ga!, nije lako biti trijezan među pijanima! Da mi je sadašnje iskustvo, postupio bih pametnije. Ne bih popustio. Ali bio sam glup. I proklinjem trenutak kada sam prihvatio čašu koju mi je Josip ponudio: „Ajde, ne budi pi***! Prijatelj ti slavi rođendan, a ti glumiš.“

Prva, druga, treća… Okej- mislio sam- ostavit ću auto tu dok se ne otrijeznim, snaći ću se za prijevoz doma. Plan je zvučao skroz dobro. Malo ću se opustiti. Samo to. Pa ne mogu biti partibrejker. Čak se i Kiki potpuno opustio. Pojačava glazbu, pjeva (bolje reći vrišti bezveze) i navaljuje da napokon uđemo u klub.

Unutra je, naravno vruće. Popit ću koje pivce samo da ne dehidriram. I to je to. Možda se otrijeznim dok se momci odluče za odlazak kući. Već su sva trojica zbarila nešto. Imam sigurno dva sata da doođem k sebi. Mogu ja to.

O-o. Eno Nje. Od svih mjesta, baš je našla gdje će doći. Možemo se zavaravati da se igramo sa ženama, ali uvijek postoji ona jedna koja ti ruši tlo pod nogama. Samo, kako joj prići? Jer da, baš ispred nje, ja postajem totalni kreten. Ne znam što reći, kako reći. Užas. Ne bih smio, ali to je ONA – popit’ ću još koju „brzu“ da me inspirira. Ne pomaže.

Sedma, osma, … pitajbogakoja… Ona izlazi. Povlačim Kikija za sobom. Ako je u meni postojalo još zrno zdravog razuma, sada ga više nema. Sve za Nju. Sjedam u auto (Kiki je prepijan da mi drži prodike – odlično) i trubim joj: „Alo, curo, trebaš prijevoz?“ Ona me ignorira. Ja bih možda i odustao, ali Jack u meni se ne da. „A, kad sam već u autu, idem doma. ‘Ko će se sad mislit’ za prijevoz.“

Budala! Uspio sam voziti čitavih sedam minuta. Na semaforu je bilo crveno. Nisam vidio. Sjećam se samo da sam se probudio u bolnici. Slomio sam nogu, zaradio par modrica. Bog čuva budale. A Kiki, u komi je. Još uvijek. Ni dandanas ne mogu pogledati njegove roditelje u oči. Ne mogu ni sam sebi pogledati u oči. Mrzim alkohol. Mrzim sebe. Uništio sam toliko života zbog nepromišljenosti. Zbog straha da ne ispadnem „manje muško“. Zbog uvjerenja da će mi alkohol dati hrabrost i šarm. Budala!

Da, živim normalan život. Na prvi pogled je sve divno. Ali, alkohol mi je ubio najboljeg prijatelja.

* Jedan stariji tekst, napisala sam ga za S4S portal.