14.03.2010., nedjelja
Mali Hrvati
Mali Hrvati
nedjelja , 14.03.2010.|
Da, mali. To su zapravo oni veliki, obični, svakodnevni, s ulice, s posla, tu u susjedstvu. Njihovi životi, o tom bi ja. Ne bih o onim velikim, čistokrvnim, freš krštenim, pizza majstorima, ili onim kaj prebrojavaju krvna zrnca, a u familiju im uletila dva istočna jaja. Neg budu tam di jesu, di su šteli da budu i mir s njima. Ja bi, malo o jeziku našem, o pismenosti, o gramatici, o vokabularu. Ljudi kad kruha nemaju za jesti, onda o njemu pričaju. Eto tako i ja, polupismen. Tu navlačim na nekakvu kajkavštinu, na neku urbanu spiku, gradsku, ono fol, zagrebački fakin, sam da se ne vidi ta polupismenost. Sve sam zmešal. I hrvatski i turski i talijanski i dalmatinski i bosanski i srpski i germanski. Ccccccccccc. Dođe mi da si rđavi ekser zabijem u glavu i objesim katanac na gubec. Nadam se da sam razumljiv, lako štivo. Odem neki dan u jedn posijet u bolnicu, pređemo u kafić, da se napričamo, do nas, njih 6-mladići. Slušam ih, ajd, bar imam uho za ono "pravilno". Ovi, kaj da su iz knjige ispali. To tako pravilno govori, tako ispravno akcentira, ma milina. I čujem poslije, par puta riječi: Tomislavgrad, Lištica etc.. Sve mi jasno. Mislim da oni najpravilnije govore hrvatski.  Sjetim se zatim jedne Vojvođanke, priče o njoj. Došla za rata vamos, Hrvatica, zaposlila se u toj bolnici. Rođena u Vojvodini, spika, teškaaaaa Ekavština. Škole malo, no naučila tak. I okršaj sa njenom šeficom: -Pa kako to govoriš, zar neznaš hrvatski? -Šta si ti, neki lektor? -Šta ti znaš šta je lektor! -Šta ti misliš, ako ja nosam ovaj partviš, da ja ništa neznam? Okrenu se, odlazi od šefice i na glas komentira: -Lepo Srbi kažu,..."Govori bre srpski, da te ceo svet razume" Eto ti ljudskog inata i nevolje. Nitko ne vidi poantu, da je ta žena ohoho propatila i sad kad je tu, onda se nađe neki dušebrižnik, koji je maltretira. Tak je bila i štorija s mojim Stipanom, sa posla, BanjaLučanin - hrvat - prognanik. I došo on vamo sa par vrećica, dole ostala kuća i svašta i priča čovijek svoj roman. -Idem po centru, neko vikne Stevooo, ja se okrenem, a ono kolega sa posla. Najgore mi bilo kad me neko zvao preko ceste: "Ejjj Stipaneee", a ono u tren, po Banja Luke upilji u mene ko u kako čudo. Oni koji su me voljeli, zvali su me Stevo, a ovi drugi, Stipan. I tu su ga maltretirali, da, kak to govoriš, jer kao ne razumiju šta je to katanac, ili ekser.  Jednom kolegi zagorcu je odbrusil: Znaš šta, dok si se ti pentro po šljivama u Zagorju, ja sam tu u školu išao, a ti si Zagreb, prvi put vidio, kad ste išli na maturalno putovanje, da bi vidjeli ZOO.. Ma bio tu na nekom doškolovanju. Priča njemu jedan stari u BL: -To ti je ona zaravan, tamo, poviše gore, uzastranu. -aaa, jel stari, a jel mogu slijetat zrakoplovi gore? - a šta su ti to zrakoplovi? - pa, avioni, jebo ga ti, stari. -eeee moj Stipane, neš se ti svoje glave nanosati. To je bilo u ratno doba i Stipe je namjerno provocirao. Sad sam se setil onog vica, kad je Hrvat bio u Beogradu, a gladan i ode on u pizzeriju. Misli si sav u strahu: "Moram pričati srpski, da me ne skuže". -Izvolte, molit ću lepo. -Ja bi jednu mešanu pizzu -E moj Hrvat, meso je mešano, sa grilla, a pizza jeste bre, kombinovana. I ide Stipe jedan dan na pijacu, tamo u BL i kod jednog kioska vidi svoje kolege, onako u maskirnim uniformama, piju momci pivo. Onako u prolazu: -Oooo, zdravo bojovnici, đe ste? Kad će jedan. - Uuu, jebo te Franjo Tuđman! To je bilo još u početcima, pa je smio malo podjebavati. Nedjelja jutro, Zagreb Sretnem Stipu, bok, bok, di češ? -a na Mišu Kovača -di? -u Palmotićevu, na misu -ništ ne kužim Stipe -pa Komarica je u gostovanju, nadbiskup banjalučki. -ne kužim -pa jebo ga ti, šta ga nisi nikad gledao. -jesam jednom na tiviju -pa znaš onda ono njegovo, digne ruke gore i "ajmo sada svi" Radi on u radioni sa jednim Srbinom, tu u Zagrebu i odjedanput nestane. Ovaj ga traži, nemože sam. Ispred hale se dovršava upravna zgrada. Ode ovaj van i vikne: Stipeeee! Molim...........odozgora sa vrha zgrade. Pa jebem mu meter, di si otišao, pa ne mogu ono sam. Kad se prolomi smijeh, odozgo. Naime, pozvao ga gazda firme i njih par otiđoše gore na zgradu: -Evo ti Stipe naše zastave i ti je zatakni na rog krova, kad već tamo nisi imao mira i slobode od Srba, nek tu imaš. I tad se čulo ono odozdo: "Stipeeeee!" Na to će poslovođa: "E moj Stipe, čini mi se da ni ovdje nečeš imati mira od Srba" Banja Luka, tamo negdje '92. noć, oko 03:00 h., jutro Zvoni Stipi telefon: -alo, molim -Stipane, jel ti znaš šta je Zolja -ne -e sad ćeš saznat I tako noćima i noćima, a ti si misli. Eto, ima toga još, tih iskrica iz života, tih malih ljudi. Neka su nam zdravo i živo i oni i svi mi. Ajd žifili! |
