Marketing
Mali Hrvati
Da, mali.
To su zapravo oni veliki, obični, svakodnevni,
s ulice, s posla, tu u susjedstvu.
Njihovi životi, o tom bi ja.
Ne bih o onim velikim, čistokrvnim,
freš krštenim, pizza majstorima, ili onim kaj
prebrojavaju krvna zrnca, a u familiju im uletila dva istočna jaja.
Neg budu tam di jesu, di su šteli da budu i mir s njima.
Ja bi, malo o jeziku našem, o pismenosti, o gramatici,
o vokabularu.
Ljudi kad kruha nemaju za jesti, onda o njemu pričaju.
Eto tako i ja, polupismen.
Tu navlačim na nekakvu kajkavštinu, na neku urbanu spiku,
gradsku, ono fol, zagrebački fakin,
sam da se ne vidi ta polupismenost.
Sve sam zmešal. I hrvatski i turski i talijanski i dalmatinski i
bosanski i srpski i germanski. Ccccccccccc.
Dođe mi da si rđavi ekser zabijem u glavu i objesim katanac
na gubec.
Nadam se da sam razumljiv, lako štivo.
Odem neki dan u jedn posijet u bolnicu,
pređemo u kafić, da se napričamo,
do nas, njih 6-mladići.
Slušam ih, ajd, bar imam uho za ono "pravilno".
Ovi, kaj da su iz knjige ispali.
To tako pravilno govori, tako ispravno akcentira, ma milina.
I čujem poslije, par puta riječi: Tomislavgrad, Lištica etc..
Sve mi jasno. Mislim da oni najpravilnije govore hrvatski.
Sjetim se zatim jedne Vojvođanke, priče o njoj.
Došla za rata vamos, Hrvatica, zaposlila se u toj bolnici.
Rođena u Vojvodini, spika, teškaaaaa Ekavština.
Škole malo, no naučila tak.
I okršaj sa njenom šeficom:
-Pa kako to govoriš, zar neznaš hrvatski?
-Šta si ti, neki lektor?
-Šta ti znaš šta je lektor!
-Šta ti misliš, ako ja nosam ovaj partviš, da ja ništa neznam?
Okrenu se, odlazi od šefice i na glas komentira:
-Lepo Srbi kažu,..."Govori bre srpski, da te ceo svet razume"
Eto ti ljudskog inata i nevolje.
Nitko ne vidi poantu, da je ta žena ohoho propatila i sad kad je tu,
onda se nađe neki dušebrižnik, koji je maltretira.
Tak je bila i štorija s mojim Stipanom, sa posla,
BanjaLučanin - hrvat - prognanik.
I došo on vamo sa par vrećica, dole ostala kuća i svašta i
priča čovijek svoj roman.
-Idem po centru, neko vikne Stevooo, ja se okrenem, a ono kolega sa posla.
Najgore mi bilo kad me neko zvao preko ceste: "Ejjj Stipaneee",
a ono u tren, po Banja Luke upilji u mene ko u kako čudo.
Oni koji su me voljeli, zvali su me Stevo, a ovi drugi, Stipan.
I tu su ga maltretirali, da, kak to govoriš,
jer kao ne razumiju šta je to katanac, ili ekser.
Jednom kolegi zagorcu je odbrusil:
Znaš šta, dok si se ti pentro po šljivama u Zagorju,
ja sam tu u školu išao, a ti si Zagreb, prvi put vidio,
kad ste išli na maturalno putovanje, da bi vidjeli ZOO..
Ma bio tu na nekom doškolovanju.
Priča njemu jedan stari u BL:
-To ti je ona zaravan, tamo, poviše gore, uzastranu.
-aaa, jel stari, a jel mogu slijetat zrakoplovi gore?
- a šta su ti to zrakoplovi?
- pa, avioni, jebo ga ti, stari.
-eeee moj Stipane, neš se ti svoje glave nanosati.
To je bilo u ratno doba i Stipe je namjerno provocirao.
Sad sam se setil onog vica, kad je Hrvat bio u Beogradu,
a gladan i ode on u pizzeriju.
Misli si sav u strahu: "Moram pričati srpski, da me ne skuže".
-Izvolte, molit ću lepo.
-Ja bi jednu mešanu pizzu
-E moj Hrvat, meso je mešano, sa grilla,
a pizza jeste bre, kombinovana.
I ide Stipe jedan dan na pijacu, tamo u BL i kod jednog kioska
vidi svoje kolege, onako u maskirnim uniformama, piju momci pivo.
Onako u prolazu:
-Oooo, zdravo bojovnici, đe ste?
Kad će jedan.
- Uuu, jebo te Franjo Tuđman!
To je bilo još u početcima, pa je smio malo podjebavati.
Nedjelja jutro, Zagreb
Sretnem Stipu, bok, bok, di češ?
-a na Mišu Kovača
-di?
-u Palmotićevu, na misu
-ništ ne kužim Stipe
-pa Komarica je u gostovanju, nadbiskup banjalučki.
-ne kužim
-pa jebo ga ti, šta ga nisi nikad gledao.
-jesam jednom na tiviju
-pa znaš onda ono njegovo, digne ruke gore i
"ajmo sada svi"
Radi on u radioni sa jednim Srbinom, tu u Zagrebu i
odjedanput nestane.
Ovaj ga traži, nemože sam.
Ispred hale se dovršava upravna zgrada.
Ode ovaj van i vikne:
Stipeeee!
Molim...........odozgora sa vrha zgrade.
Pa jebem mu meter, di si otišao, pa ne mogu ono sam.
Kad se prolomi smijeh, odozgo.
Naime, pozvao ga gazda firme i njih par otiđoše gore na zgradu:
-Evo ti Stipe naše zastave i ti je zatakni na rog krova,
kad već tamo nisi imao mira i slobode od Srba, nek tu imaš.
I tad se čulo ono odozdo: "Stipeeeee!"
Na to će poslovođa:
"E moj Stipe, čini mi se da ni ovdje nečeš imati mira od Srba"
Banja Luka, tamo negdje '92. noć, oko 03:00 h., jutro
Zvoni Stipi telefon:
-alo, molim
-Stipane, jel ti znaš šta je Zolja
-ne
-e sad ćeš saznat
I tako noćima i noćima, a ti si misli.
Eto, ima toga još, tih iskrica iz života, tih malih ljudi.
Neka su nam zdravo i živo i oni i svi mi.
Ajd žifili!
Post je objavljen 14.03.2010. u 07:54 sati.