subota, 03.07.2010.
Marconi
[iliti Glupi telefonski razgovori s glupim ljudima]
- Đe si,šećeru moj slatki?
- Što hoćeš?
- A bokte, tebe ne moš ni nazvat, a da odmah ne misliš da oću nešto. Neću ništa, šta bi htio, zovem onako, da vidim kako si, šta ima, tako to...
- Ne seri. Šta hoćeš?
- Dobro, moram te nešto pitat.
- Ne dolazi u obzir.
- Kako znaš šta je?
- Znam. Ne dolazi u obzir. Godinu dana već vodimo ovaj razgovor. Nema teorije.
- Dobro, onda imam još nešto.
- Reci.
- Moj stari je mislio da kad bi mogli...
- Zaboravi. Znaš što o tom mislim. Ne pričaj gluposti.
- Aha... Dobro... Šta ti radiš?
- Zar je bitno?
- De šta si takva?! Lijepo te pitam.
- Ležim. Gledam u pauka na plafonu.
- Dorro, nemoj ga samo ubit. To ti je nesreća.
- To je nesreća? Odlično.
- Jašta! Teška nesreća. Imam trač za tebe. Šokirat ćeš se.
- Ne zanima me. I ne vjerujem.
- De da ti ispričam. De ajd...
- Pričaj, ionako ti zoveš.
- Bijeli je lapio auto Slatkom. Prodo mu priču da će mu isplatit pare, a Slatki ga prepiso na njega.
- Slatki je budala. To se tako ne radi. Uostalom, to je stara priča.
- Uglavnom... Bijeli više nije tu. Priča se da je u Travniku.
- Nije. Tu je i dalje. Srela sam ga neki dan na trgu.
- A ti si u Zagrebu?
- Šta te boli kurac gdje sam ja?
- Kad ćeš kući?
- Nikad.
- De štas takva?!
- Kakva?
- Kao mrziš tu doći... de, ko da ja tebe ne znam. Kako onaj tvoj lik?
- Koji onaj moj lik?
- Šta ja znam... Valjda imaš nekog lika.
- Što ti imaš od toga? Da, kurca ko govana. Ne znam kako stignem disat od silnog prcanja. Jesi to htio čut?!
- Zajebavaš. Pa dobro, ako nemaš nikog, mogo bi ja...
- Šta? Ne vjerujem da bi išta mogao, a kamo li u ovom slučaju. Uostalom, što si zvao?
- Kažem ti, onako.
- Ja nisam hobi. Uostalom, odakle ti moj broj?
- Nabavio.
- Ti nabavio? Reci Cezaru da ću fasovat zbog ovog.
- Kako znaš da sam od njega dobio?
- Sjedite skupa od jutra do sutra, kao sijamski blizanci. Imaš li ti uopće kojeg drugog prijatelja?
- Samo ti zajebavaj.
- Zvučim li ti kao da se zajebavam?
- Daj šac, nemoj bit đubre. Ja tebi fino, ti meni vako...
- Odjebi od kola. Mogu li bit jasnija? Ne znam zašto zoveš. Nismo prijatelji, ne jebemo se, ne hodamo, čak mi nisi ni drag. A da ću s tobom pričat i o čemu osim o vremenu, to možeš zaboravit.
- Stvarno si pizda.
- Jesam, da. Samo još nisam sigurna koji je razlog? To što mi nisi interesantan ili to što mi se neda davat tebi i Cezaru materijal za kavu sutra ujutro.
- Šta njega stalno spominješ? Usput rekao je da te pozdavim.
- Da, stvarno je potrebno dodatno ovo komentirati.
- Đe si bila sinoć? Jesi išla van?
- Ne. Ne zanima me to trenutno.
- Isse, koja si ti čudakinja.
- Zašto?
- Gdje ti je mladost?
- A mlad si samo ako se naločeš i organiziraš redaljku? Ma da, totalna sam baba. Čitala sam. Možda bih trebala nabavit i konce pa heklat.
- Nisam to reko. Samo mi bezveze. Imaš dvadeset godina i čitaš petkom navečer.
- Da, totalno je bolje u tvojim godinama još uvijek bit u pubertetu. Skroz si u pravu.
- Sad ćemo se vrijeđat?!
- Nema potrebe. Samo prekini više ovaj razgovor. Oduzimaš mi vrijeme.
- Vrijeme za šta?
- Za bilo što. Za gledanje u bijeli zid u tišini, za gledanje teleprodaje. Za bilo što osim razgovor s tobom. I dalje ne kontam zašto si nazvao.
- Htio sam...
- Znam. I ne dolazi u obzir. Možemo li sad završit ovaj razgovor?
- Sad sam ljut!
- Odlično. Pa pa!
- Kujo.
- 16:02 -