nedjelja, 14.02.2010.
KOGA BRIGA?!
Gledaj
koliko me ne zanima
hoću li te javno ili potajno posramiti.
Gledaj
i reci misliš li
da mi je stalo.
Ne bi li u situaciji suprotnoj ovoj
cvjetao zanesen mojom toplinom?
Ne bi li u situaciji suprotnoj ovoj
danas stajao preda mnom držeći nešto umotano
u šareni papir za zamatanje?
Rukovanje je postalo previše repulzivno;
gađenje je uznapredovalo do razine
na kojoj se čudim sama sebi.
Nikada prije bez razloga nisam pomislila
da nekoga prezirem. Do sada.
Nikada nisam tražila
da mi spasiš život,
da me voliš do neizdrživosti,
da te uistinu zanima što i mene.
Samo sam htjela razgovarati s nekim tko me čuje.
Mislila sam da jesam,
ali pogled novorođenčeta, zbunjen, dislociran,
rekao je sve što sam trebala znati.
Ne volim miris cvijeća u ljudskim imenima.
Ne volim mlohave kretnje spuštenih ramena.
Ne volim morati pričati o prošlosti u nedostatku drugih tema.
Ne volim govoriti da mi treba zagrljaj.
Ne volim znati svaki trenutak dana koji se ne tiče mene.
Ne volim slušati o ljudima koji su nezanimljivi.
Ne volim ljude bez interesa.
Ne volim muškarce koji plaču.
...
Možda najvažnije: ne volim tebe!
Dakle, misliš li još uvijek
da mi je stalo do tvog ega
dovoljno
da ne bih vrisnula toliko glasno da bi moj glas probio vakuum
i prošao svakom česticom svemira?
Neka ti ne pada na jezik ideja da me dodirneš.
Gadiš mi se.
- 21:50 -