... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Jesan, more bit, malo isprimiša redoslijed, ali kako je zgusnut slijed događaja ove dane, nemojte mi zamirit, najpri san odradija ono ča je namjenjeno širin narodnin masan, a onda ovo ča je, ipak, naš deboto mali privatni događaj uskoga kruga prijatelja i poznanika.
Kako san već i prošli put napisa, još jedan put fala lipa HRT-u na spajanju naoko nespojivoga, na upoznavanju nas deboto susidi koji se i jesmo i nismo otprije znali, ali nas je sudjelovanje na kvizovima ujedinilo.
Je li se ča prominilo od zadnjega puta? Osin ča smo godinu dan stariji, sa kojon sidon vlasi više i pokojon novon „borom smješnicom“ oko očiju, skoro ništa. Svi smo, više oli manje, nastavili ustrajno posjećivat Katedralu HR duha ...
... fala teti Branki na instrukcijama ...
... sa više oli manje uspjeha. Nova forma kviza je, najblaže rečeno, za*ebana. Naravno da govorin u svoje ime, Ja prvi se nisan baš proslavija sa nastupon ...
Za kaznu san doma tri puta pogleda „Ubojstvo u Orient Expressu“ ... editors cut
... ali, kad san vidija kako je proša El Grande Mirko Miočić, bar mi je pinkicu lakše. Kad je njega onako priznojilo, a ča bi ja onda triba govorit? Redon smo plesnili na „0,00 kn“, moja malenkost, Mrki, Željko Jurić ... najfriškije od nas je nastupila naša novopečena profešurica ....
Snimka nastupa, a uspomenu i dugo sjećanje ... a za domaći rad: pogledat 3X „Moulen Rouge“
... koja se također nije proslavila sa rezultaton. Jedini je naš trogirski profešur Medar osvitla obraz ST kvizaške ekipe, i naravno, drugi plenum u konobi „Nevera“ je bija samo pitanje vrimena, da svi uspijemo uskladit obaveze.
Lipo je bilo, ovi put nije bija samo riblji meni, nego smo malo promišali, kogod ribu a ko meso, ma smo svi jednako guštali ... od početka ...
... do prid kraj, kad san šinjorinu novopečenu profešuricu uspija nagovorit da vazme fotoaparat u svoje ruke. Nakon par pokušaja i hladnog rataa sa elektronskin stabilizatoron slike, došli smo i do pokoje upotrebljive fotografije, da se i ja mogu napokon pofalit da san na kojoj slici.
Uz malo dodatno priznojavanje kad je šinjorina aparat vazela u svoje ruke. Ipak je sve dobro završilo ... Opet smo, ka i godinu prije, „zatvorili“ konobu, već smo se odavno tribali pritvorit u bundevu kad smo polako, okripljeni ugodnin druženjen i lipon spizon krenili svaki na svoju stranu. Sa nadon da nećemo morat opet čekat godinu dan na novo kvizaško druženje.
Zdravi i veseli bili!!!
Ne, nije ovo osmi kaštil, kvragu i pulitika i sve ovo ča nas je iskvarilo, pa od drva ne vidimo šumu. Od krvničke rasprave „je li pri bila kokoš oli jaje“ oliti „je li jači tvoj oli moj tata“ ne vidimo ono ča najviše vridi u našemu svitu. Ono još nevino. neiskvareno, ča sve još uvik govori i čini iz srca: našu dicu.
Malu, veliku, uspješnu i onu malo manje uspješnu, svi su oni NAŠA DICA. Koja se trudidu, učidu, provajedu nešto napravit, za razliku od večine nas iskusnjara koji se ne mičemo od tastature, šanka oli od pulta kladionice, čekajuć oni jedan ZLATNI koeficijent koji će nas za vike vikova izvuć iz blata dugov, kredita i minusa na kartican.
Najpri radi mojega diteta, a onda i radi svega godi nabrojenoga, iša san povirit ča su nan to ove godine omogućili da vidimo teta Marijana, teta Sandra i ostala skupina žvelti ženskic iz našega maloga mista, a napose cila vojska teta i učiteljica koje učidu našu dicu
Išli smo svi skupa, sad to više nije mirakul, Zakonita, Vinka i ja ... i fala Bogu, nismo falili. Najprin nas je omar na vratima zaskočila ekipa ča je ovako originalno došla pozvat pupliku na nediljnu predstavu ...
A kad smo ulizli unutra ... Deboto dvi ure vrimena pisme, plesa, recitacije, iskrene dičje glume. Di koja falinga se i da oprostit, jemadu još veliki popust na godine. Oprosti mi Bože, tija san reč KREDIT pa san se u zadnji sekund ugriza za jazik
Naravno, bez barba Bepa teško da more proč koja manifestacija di jema pisme i plesa ...
... bilo je tot svega za vidit i za čut. Kako ja ipak nisan pravi snimatelj ka naš @iskreni, provaću van ovako malo, sa mojon skromnon opremon i znanjen, dočarat djelić atmosfere u subotu u kino-dvorani. Odmorija san se, virujte mi, od svi monadi ča nas bombardiradu zadnji dan ... iz novin, sa interneta, odmorija san od virtualne krvi do kolina koja teče u potociman ispod svakoga, pa i najbenignijega teksta. Vjerojatno će tako i na podan ovoga, ako se odlučin meknit na sućurački portal već od četvrtoga-petoga komentara počet vjekovna rasprava „vitezi o tastature“ jesu li bolji, pametniji, bogobojazniji, lipši NAŠI oli VAŠI.
Kako to ne mogu spriječit, iskorijenit, tako san se pomalo i prista obazirat na ti virtualni „troskot“ internetski portali i kratku dilemu „jema li smisla uopće radi takovi pisat“ riješija krhkon nadon da jema još uvik normalnoga svita koji će sa gušton pročitat moj tekst i svatit ga ka normalnu informaciju o nekome događaju. Dokle još admini ovega portala dillidu moje mišljenje, radi takovi koji makar pročitadu ono ča san napisa, još uvik pišen ... i bacin di koju sliku i videjo. Fala organizatoriman, a posebno malin učesnicima, a ja trčen doma, gledat finale lige prvaka.
Adio, do nike druge prilike ...
Zdravi i veseli bili!!!
Ni prvi ni zadnji put je naš Mašograd pokaza koliko jema veliko srce. Znamo svi, nikome ruže ne cvitaju, ali, kako je voditeljica Miroslava Batina pročitala u tekstu citat od jednoga pametnoga čovika: Bogat nije oni ča jema, vengo oni ča darije od srca.
Skupila se večeras u naše kino, na koncert "Klape u Sućurcu" jedna prilično amorfna masa svita. I oni ča pivadu ka grdelini, i oni ča in je tovar ugazija na uvo, od oni ča su jedva završili pušku skulu, pa do svita sa par fakulteti. Svi je nji ujedinila misao da će svojin, makar i malin prilogon, pomoć potribitima. I jubav za klapsku pismu, naravno ...
Naš domaći svit, muška klapa „Podvorje“ i ženska klapa „Putalj“ dali su sve od sebe, cili naš MO isto tako, da dovedu tračak klapske pisme u ovo naše nesriknje malo misto. Ako dvorana i nije bila puna, skoro sve su karte bile prodane, puno je svita bilo opravdano spriječeno u dolasku. Pokrovitelji, to ka oni ča su ovako oli onako šušnili malo više, su Grad Kaštila i Ekograf, brez kojega će teško proč bilo koji događaj u Mašogradu.
Sve su to medijski popratili kaštelanski portali sucurac.info, Portal Grada Kaštela i Kaštelanska Panorama. Kako ne bi ostali uskraćeni i oni ča mislidu da kompjuteri služidu samo za igranje, i za meknit na Fejs „Evo sad san u kinu na koncertu“, rekla se koja besida i na Radio-Dalmaciji, Radio-Splitu i Nautic Radio Kaštilima.
Osin već nabrojani domaći klapa, došli su nan u pohode i klape iz bliskoga susidstva: Muška klapa Mriža iz Splita, ženska klapa Kurjože iz Podstrane, muška klapa Kampaneli iz Kaštili, muška klapa Kamen i ka cukar na kraju, Vokalisti Salone sa Špiron Jurićen ka Prvin.
I muški i ženske su dali sve od sebe, a virujte, to nije malo, i bilo je skroz lipo za čut. Znan da mi niki od vas ka ono baš i ne virujedu svaku, ali evo jedan mali izbor, po mome skromnome ukusu, od ove lipote za uši ča me je snašla večeras. A ako ćemo pravo, bilo i je lipo i vidit, a ne samo čut
I još su se na kraju svi skupili na pozornicu pa zapivali onu iz naslova. Ma ča ću van poć govorit, poslušajte, i neka pati oni koji je moga doć, a nije doša. Ja toliko!
Da je ovo bilo prošlu nedilju, bija bi mirakul da san uspija dovest Zakonitu na koncert, a ovako je to pomalo postalo uobičajeno.
Još se nije navikla na novi status, još se ustane ujutro ranije „da sredi po kući pri nego gre na posal“ ... a onda se siti di je, pa malo šalta u nižu brzinu ... ali priživićemo i to. Ovod smo večeras bili iz drugi razloga, da pomožemo onima ča in je teže nego nan, a ne da kukamo vlastitu sudbu kletu
I zato, samo da bude zdravlja, a sve ostalo onda moremo rješit. Zdravi i veseli bili!
Nikidan me je put odnija do obližnje selendre, ča se nekad davno, sa pravon, kitila nazivon „Najluđi grad na svitu“. Ni mi vrag da mira pa smo se svo troje, Zakonita, Vinka i ja, pojačani sa šurom (šurjakom, za sjevernjake) skalali do mora, prošetat priko „doline vješala“ i doznali, na najlipši mogući način, za ono ča se zove „prst sudbine“. Jer, kako drugovačije nazvat onega čuka u meni ča me je natira da u to doba prošetan po Rivi. Ma koji čuk, jastreb. Oli još bolje albatros, oni sa kriliman o šest metri. I sa keson odispod kljuna za nosit marendu na duge letove.
Svidoci smo, naročito u zadnji dvadesetak godin, uvoza svi bjelosvjetski pizdarija, koji jemadu malo oli ništa uporišta u našoj domaćoj tradiciji. Ko je spomenija Valentinovo, Svetoga Nikolu koji nosi darove? Noć Vještica?
A zašto, samo zato jer, eto, o tome piše i to slavi cili, ka ono, civilizirani svit, pa ajdemo onda i mi.
Nemojte me, judi, krivo razumit, nisan kontra modernoga, i ja san, u jednu ruku, čovik od tehnike, napretka, i ne pada mi napamet, ka Francuzima, privodit osnovne kompjuterske pojmove ka bajt=oktet, oli nazive fontova. Ka ča su neki Times New Roman preveli ka Rimsko Novo Vrijeme, oli Courier ka Dostavljač.
Ali, kad već jemamo svoje, domaće, nemojmo svaki put to pokakit i nekritički, tipa „digla žaba nogu“ kopirat svašta odsvukud. Jedna od stvari koje su mi posebno odile na živce je tzv. NORIJADA. prosipanje brašna, razbivanje po gradu i slično.
Čemu ovoliki uvod? Pa zato jer san na Rivi svedočija jednome plemenitome činu. Optimisti bi rekli da još u svići jema uja, a oni drugi da je to zadnji trzaj šterike pri vengo se udune.
Priko cile Rive špalir maturanti, dvored moderne piletine, odgojene na Facebooku, Playstationu i Nintendu, kako pleše TRADICIONALNI SPLITSKI PLES. Kojega je neki kreten od novinara (urednika?) u „Slobodnoj Dalmaciji“ nazva SPLITSKO KOLO
Nekome momku, maturantu, svaka mu čast i svaka mu dala, palo je to napamet za obilježit kraj godine, zanamisto one puste destrukcije i bezveznoga/beskorisnoga ludiranja u slavu inicijacije. Tzv. Norijade.
Sve splitske škole, pod budnin okon instruktora plesa, uvježbavale su danima Spliski ples, i valcer na pismu „Ta divna splitska noć“. Koji je to bija praznik za oči, za uši, a bome i za srce! Koje mi je nareslo bar dva broja kad san to čuja i vidija. Dosad bi se samo na jednu pismu naježija, svaki put kad je čujen ....
... većina aktera na Rivi su u doba ovoga događaja još bili u pelenan ...
... a ova recentna izvedba ST maturanti mi je natirala roj brokvic (čavlića,za sjevernjake) na nadlakticu, neka je u zraku bilo pri 30 nego 20 celzijusovaca. Naklon do poda, i svaka čast. Za ideju i za izvedbu!
Malo jeman razloga za smješak ove dane. Neću ni spominjat kako gren na Firule u posjete povirit jednoga čovika, a obađen is trojicu. Ili kako oko mene umiru časne starine od četrdeset, uvr glave pedeset godin.
Ne želin više od muke slušat vjesti, jer od početka do vremenske prognoze prosipljedu samo crnilo i demonštrancjune (prosvjede, za sjevernjake).
Već san napisa da me, okad pišen ovi blog, pere ideja sve ove moje misli, primjedbe, ukore i pohvale, ukoričin, uobličin u literarnu formu. Nije svako zlo ni za zlo, pa san nastoja korisno utrošit vrime u prvi i drugi misec, dokle san leža i sidija doma, dokle san trpija udarce za udarcen, sama bolest, smrt, nevolja ... to me je spasilo, složija san knjigu. Peta san roge dosadi i crnin mislima ....
To san od njega naučija!
... jer čovik kad se sa nečin zabavi, nima vrimena mislit na monade ...
Peti je misec, stađun (doba, za sjevernjake) od trišanj, zdravlje san koliko-toliko doveja u red, moja Vinkica me ispunjaje ponoson, kako lipo navigaje kroz školske maestrale i južine. A i na sportskome planu, trenira judo, donese tu i tamo koju medaju. Malo, ali čovika veseli. Dovoljno da čoviku bar malo drži glavu naviše vode.
Pridučer, osmi petoga, neću tako lako datum zaboravit. Šest uri pozapodne, gren po malu u skulu, a na vrata od kuće naiđen na: Zakonitu!
Asti, a oli se ča dogodilo? Jesi li se udrila?
Nisan, više ne radin ....
A ja se mislin kako ću prispit u subotu u isto vrime i na vatrogasno natjecanje u Split i na judo-natjecanje u Kaštel Stari.
Ironijon sudbine, problem se riješija sam od sebe
Je da in je zadnji par miseci štekala i kasnila plaća, ali ni glasa od prijetnje otpuštanjen. Bar mi Zakonita nije ništa spominjala. Puf: OTKAZ! Jupiiii!
I to ono od danas do sutra. Bez papira, bez rješenja, ajte ča doma!
Sutra san iša sa njon da jon bar dadu rješenje. Pa mi je donila list karte bez pečata i potpisa.
Kako san se uvatija beštimat, isto ka da mi je pokojni Meho repeticija drža. Vratili smo se nazad, u kancelariju, i, nakon ča san se uspija suzdržat, zamolija san i naravno dobija sve uredno potvrđeno.
Neće me to, doduše, spasit, ali bar da mogu Zakonitu prijavit na HZZO. Kakova je situacija, mislin da će je zasut sa ponudan za posal.
Blago nama ...
Odavna se nismo makli dalje od Splita, a pari mi se da i nećemo u dogledno vrime
Vinka na lanjskome «Potizanju Mrduje»
I ča sad?
Plakat i činit monade sigurno neću. Bar zasad ....
Držat ću se onega pjesmuljka neuništivih Monty Pythona ....
A ča će bit sutra?
Jesan li naša novi posal za Zakonitu?
Je li dobila otpremninu?
Ča će bit sa knjigon?
...
Bit ćete u toku, nemojte njanci sumnjat u to. Davno mi je mater rekla da se ispovidan na internetu pa da i ne moran odit u crikvu. A drugi su mi rekli da san tvrdoglav ka mazga. Da ne molajen tako lako. Ali sve je teže i teže u ovome svemu ostat priseban i normalan
I danas gren ispratit na vječni počinak čovika od 45 godin, Joku Dobrića. Ka ostarija je
Di ovo sve gre?
Oće li nas sve Oni Gori priko reda zvat na partiju balot?
Kristalnu balotu niman, pa ćemo morat još malo sačekat razvoj događaja ...
Knjiga, moja knjiga, sad siguro nije u prvome planu. Nažalost! Ali ne bojte se, nisan je iskida. Nisan još itnija tastaturu u draču. Samo malo vatan zraka, pa ćemo produžit naprid.
Ronit, plivat, grist, kendat, odit naprid .... kroz ovu džunglu od života
Zdravi mi i veseli bili!!!
