Marketing
KAŠTEL mali, 2. put
Ne, nije ovo osmi kaštil, kvragu i pulitika i sve ovo ča nas je iskvarilo, pa od drva ne vidimo šumu. Od krvničke rasprave „je li pri bila kokoš oli jaje“ oliti „je li jači tvoj oli moj tata“ ne vidimo ono ča najviše vridi u našemu svitu. Ono još nevino. neiskvareno, ča sve još uvik govori i čini iz srca: našu dicu.
Malu, veliku, uspješnu i onu malo manje uspješnu, svi su oni NAŠA DICA. Koja se trudidu, učidu, provajedu nešto napravit, za razliku od večine nas iskusnjara koji se ne mičemo od tastature, šanka oli od pulta kladionice, čekajuć oni jedan ZLATNI koeficijent koji će nas za vike vikova izvuć iz blata dugov, kredita i minusa na kartican.
Najpri radi mojega diteta, a onda i radi svega godi nabrojenoga, iša san povirit ča su nan to ove godine omogućili da vidimo teta Marijana, teta Sandra i ostala skupina žvelti ženskic iz našega maloga mista, a napose cila vojska teta i učiteljica koje učidu našu dicu 
Išli smo svi skupa, sad to više nije mirakul, Zakonita, Vinka i ja ... i fala Bogu, nismo falili. Najprin nas je omar na vratima zaskočila ekipa ča je ovako originalno došla pozvat pupliku na nediljnu predstavu ...
A kad smo ulizli unutra ... Deboto dvi ure vrimena pisme, plesa, recitacije, iskrene dičje glume. Di koja falinga se i da oprostit, jemadu još veliki popust na godine. Oprosti mi Bože, tija san reč KREDIT pa san se u zadnji sekund ugriza za jazik
Naravno, bez barba Bepa teško da more proč koja manifestacija di jema pisme i plesa ...
... bilo je tot svega za vidit i za čut. Kako ja ipak nisan pravi snimatelj ka naš @iskreni, provaću van ovako malo, sa mojon skromnon opremon i znanjen, dočarat djelić atmosfere u subotu u kino-dvorani. Odmorija san se, virujte mi, od svi monadi ča nas bombardiradu zadnji dan ... iz novin, sa interneta, odmorija san od virtualne krvi do kolina koja teče u potociman ispod svakoga, pa i najbenignijega teksta. Vjerojatno će tako i na podan ovoga, ako se odlučin meknit na sućurački portal već od četvrtoga-petoga komentara počet vjekovna rasprava „vitezi o tastature“ jesu li bolji, pametniji, bogobojazniji, lipši NAŠI oli VAŠI.
Kako to ne mogu spriječit, iskorijenit, tako san se pomalo i prista obazirat na ti virtualni „troskot“ internetski portali i kratku dilemu „jema li smisla uopće radi takovi pisat“ riješija krhkon nadon da jema još uvik normalnoga svita koji će sa gušton pročitat moj tekst i svatit ga ka normalnu informaciju o nekome događaju. Dokle još admini ovega portala dillidu moje mišljenje, radi takovi koji makar pročitadu ono ča san napisa, još uvik pišen ... i bacin di koju sliku i videjo. Fala organizatoriman, a posebno malin učesnicima, a ja trčen doma, gledat finale lige prvaka.
Adio, do nike druge prilike ...
Zdravi i veseli bili!!! 
Post je objavljen 20.05.2012. u 17:49 sati.