Radni naslov je: mali potres mozga rezultirao malim živčanim prežderavanjem
Dakle, dan nije gotov dok nije, i ja bih to već trebala znati. I znam, u stvari, ali, čak i mene ponekad iznenadi. Ukratko, Malo zlato je sinoć pao. I udario glavu. Jako. I na čelu iskočila kvrga. Velika. I sve se dogodilo tako brzo da mi se noge nisu stigle oduzeti, a ni pamet. Ali. Hematom je tko naglo izrastao. I bio je tako zastašujući. Veličine manjeg jajeta. Ne, nisam mogla samo ljubiti i mijenjati hladne obloge. Prestrašno mi je izgledalo. A nakon što se počeo žaliti da ga boli glava, ali ne čelo, već iza uha... već me panika počela loviti. I mislim si – kako će mu to proći. Što ako se stvori neki ugrušak i krene putovati. I tako, svašta nešta. Pa okrenem 94 i pitam za savjet. I vele mi da ipak odem na bolnicu da ga pogledaju. I bili mi.
Te čekaj malo na hitnom prijemu. Te čekaj malo pred kirurškom ambulantom. Te na nas upute na rendtgen. Te čekaj malo tamo. Te snimaj malu glavu preko nekoliko puta. Te čekaj sliku. Te olakšanje jer ipak ništa nije puklo ni napuklo. Te se vrati natrag do kirurške sa svime time. Te opet malo čekaj. Te slušaj kirurška ispitivanja. Točno kužim da Malog ispituju gdje, kad, kako i zašto da bi utvrdili da nije zlostavljan, da mu nismo to mi napravili. Neka. Svega ima. A kako se sve dogodilo u stvari ni ne znamo. Jer su Mali i Veliki otišli kod bake. Koja je kuća da nas, i tam su na stepenicama jurili, i u mraku se pretepli jedan preko drugoga.
I tako, veselo večer. A još dok smo čekali na red za slikavanje opet sam doživjela neugodu. Vezanu uz moj problem pamćenja lica. Čekamo mi, a dođe i čeka neka žena sa svoja dva sina. Starijeg vozi u onoj stolici sa kotačima, nešto je nogu potrgao. I pozdravi nas onak, sa bok, ko kad se znamo. I vidim da je moj Zakoniti kuži, al pozdravim je i ja. Ona, onak srdačna, sve ko znamo se...a ja ko tele, jer ne znam kamo bih je smjestila. A imala sam i prečih briga, pa blaženo zaključih da je to neka iz njegove firme. I tak, veli ona meni nakon nekog vremena – a ti mene stvarno ne prepoznaješ, jel tako? Pda, tak je, skrušena sam ja. I kaže mi svoje ime.... blože, pda, stvaaarno... Starija je od mene jedno dvije godine, intenzivno se družile jedno ljeto, ali davne 1984. Poslije sam je viđala da radi u jednoj cvjećarni. Kaže da tamo ne radi već 12 godina...i onda, jel čudo što je nisam skužila...
Iako mi se činilo da svagdje predugo čekamo, sve skupa je trajalo sat vremena. Vratismo se kući. Na kvrgu stavljamo hladne obloge koje Mali ne voli, a i mažemo sa gelom od aloe vere, koji isto ne voli, ali trpi. Zaspao ko buba mala, a dok su mu se okice sklapale ispričao mi je što ga najviše muči:
- mama, sutja me u vutiću nitko neće zvati Mali
- ma, zašto, ljubavi to misliš?
- Pa svi će me zvati Plavko, zbog ove moje kvrge..buaaaa (vatromet taštine..na koga li je samo )
inače, jučer sam malo htjela ostaviti komentara kod mojih dragih blogera..negdje sam uspjela,a negdje baš i ne. Iako su remont najavili tek za vikend, već sad je teško ući u blogeditor, ai komentirati...
ali ja sam 2 negdje, čitam vas kad uzmognem, a komentirat ću kad se skuliraju
|
