PA ZA BOGA MILOGA

četvrtak, 15.02.2007.

Novi tutac u familiji

Mališan nije prirodno narančast. Pa šta? Nisam ni ja prirodna plavuša. Dobro sad, nisam više ni plavuša, ali koja god to boja bila još uvijek je farba.

Sviđa mi se ideja da ga imamo. Uistinu. Veseli me da imamo po čemu prčkati i trošiti novce za nešto. Kakti ulaganje. I da, to je uistinu ulaganje. Ne želim nikakvu raspravu u što je to ulaganje. Možda u auto, možda u sreću, nije ni bitno, sve dok nas to čini sretnima. Kažu svaka budala ima svoje veselje.

Više nemam puno vremena na poslu. Sad su i stanke za gablec na minimali, tako da sad koristim prednost imanja kompjutora doma. Pišem doma i kasnije to lijepim na net, jer to još tu nemam. Bit će vremena i za to. Svako zlo za neko dobro.

Uglavnom naša je prinova iz 72 godine. Kada su ga radili ofarbali su ga u neku žutu boju. Tko god da ga je zadnji ili ne znam koji po redu imao želio ga je narančastoj boji. Tko zna možda je baš to bilo presudno da on kaže da, želim ga. Njegov je tata imao narančasti gs kad je ovaj bilo mali tako da mu je kao takav više srcu prirastao.

Na njemu ima još dosta posla. Tko zna koliko ako ćemo mi prčkati po njemu, ali i tako nam se nigdje ne žuri. Charlie će valjda skoro biti u voznom stanju, a i moj gesonja bi u neko dogledno vrijeme trebao biti gotov.

U ime restauracije moga, dižem kredit. Bit će mi to dizanje prvog, službenog kredita. Na cijele dvije godine i neće biti pretjerano mali. Bit ću prava. I isplati će se.