The Last Broadcast

Zeno, zavezi mi kravatu!

Ponekad se pitam jesam li ja prava zena za jednog muskarca? Jednom mi majka rece' kako bi takva jedna PZ (prava zena) muskarcu trebala krpat carape i znala vezivat kravatu. Neke stvari ipak ne radim ma sto god to one bile. Erm, dakle padam na ispitu vec u startu. Carape ne krpam sebi, a kamoli drugome (bacim i kupim nove). O kravati necu ni razmisljati. Jucer navecer, na prekovremenom radu (koji je, s normalnim radom, sveukupno obuhvatio 14 sati) sa kolegama Jamajkancem i Svedom nijesam znala zavezat Svedovu kravatu. Prtlja Sved tamo nesto, smrmosi neki cvor i onda mene ide pitat je li dobro (a nije bilo dobro, to sam cak i ja mogla vidit). Bogati, naso crkvu di ce Boga molit! Na kraju mu je Jamajkanac popravljao sto se popravit dalo, a ja sam se samo smijuljila na njihovo kolektivno 'Ccccccc' upuceno u mom pravcu. Dakle, ne vezem kravatu nikome. Ne znam, a nije mi neka prevelika zelja ni naucit. Da se sad nazozvem i PZ2 (posrnula zena).

Militantna i cangrizava baba, mnogi bi pomislili. Pardon, ali pripomenula bih da znam kuhati (i to jako dobro). A kazu da ljubav najvise ide kroz trbuh, tako nekako. Vidim da mi se vec mogu pripisivati pozitivni bodovi sto me izuzetno veseli. Ne peglam nista osim kosulja. Ne zato jer imam neke militantne stavove oko musko-zenskih odnosa. Jednostavno I don't do ironing. Peglanje spada pod ultra-dosadan kucanski posao koji jednostavno odbijam raditi slobodnom voljom. Pa dok se ne nadje neki diktator koji bi imao petlje primorati me na taj gnjusan cin imenica 'pegla' i glagol 'peglati' ne nalaze se u mojoj datoteci podataka, odnosno usudila bih se reci, mozgu.

No, nije sve tako crno. Strikam. Mislim, kud ces bolje i oku ugodne scene nego vidjet zensko sa pletecim iglama kako satima prebacuje ocice s jedne na drugu stranu? Ovaj cin ne donosi samo bodove nego je istovremeno i sah i mat. Brisem prasinu, to da; cistim i perem ves (opet pozitivni bodovi, nek se zna); san mi je da skocim na pozornicu tokom koncerta od Fischerspooner i da im se pridruzim u sveopcem kaosu (negativan bod, ah). Na screensaveru na poslu naizmjenice mi se izmjenjuju slike par gejpedera umjesto slika sminkice, patkica, srnica, pticica, slatkih bebica i roze podlogice (kusur negativni bodova). Pomirila sam se da nikada necu moci pridobiti epitet 'cute wife'. Nije da se ne trudim: pokusam koji puta, stvarno se potrudim, ali avaj, ne ide.

Musku robu ne slazem nego bez pardona frcam i tlacim u ladice. Svoju pazljivo sortiram i slazem u ogromni ormar. Ne kupujem im ni odjecu ni obucu jer mi je kupovanje muske obuce tlaka i dosada prve kategorije. Neka hodaju podrapani, koga briga? Ako ne vide oni, ne vidim ni ja. Sebi pak ne mogu docekati nesto kupiti. Ego? Moi? Iz ovog se vidi koji su mi prioriteti. I kakva sam tolerantna i nesebicna zenska osoba koja samo daje, a nista ne prima.

Kad mi se nesto ne da, nema toga Boga/djavla koji bi me natjerao to raditi. Pri tome ne racunam recimo, stanovite (polu)gejpedere za koje bih MOZDA zakrpala i jednu carapu. I jos k tome me zanimaju 'vakve stvari. Jadna mi majka. Ne gine mi tecaj za amebe koje zele postati prave zene. Izgleda da ce to biti dug i mukotrpan proces. Dakle, gdje sam zametnula tu prokletu iglu i konac?