MERA ZA MERU

Postoji mnogo različitih strumenata za merenje, takođe i mernih jedinica. Samo za ljudsko ponašanje takve skale nema. Dakle, ostaje nam da sami, svako za sebe odredi koja je njegova mera za meru. A pre svega, mora biti svestan da mu je to potrebno.

Nismo automati, već ljudi sa svim svojim nesavršenostima i iskustvima. Naravno da ne možemo i ne treba da budemo uvek „podešeni“ na idealno. Preterujemo idući iz krajnosti u krajnost, preglasno ili pretiho, nečega previše ili premalo. I u tom preterivanju veoma često pomešamo zdrave i trule jabuke. Nekada treba da smanjimo volumen, nekad da pojačamo. S obzirom da živimo u doba buke, ovo prvo je mnogo češće.

Primera ima sijaset, a ja sam za ovaj post odabrala nekoliko koje mi najviše bodu oči.

ISKRENO, A NE DRSKO

Ako uopšte boli, svakako bolji manje ako se upotrebe argumenti i smiren ton, umesto vikanja i psovki. Vrlo jednostavno – odabrane reči i osmeh uglavnom daju dobre rezultate. Naravno da uvek postoje oni koji će i na ovako dobro servirane činjenice bljuvati vatru, ali to je već njihov problem. Bitno je da ste vi tu istinu izneli na najbolji mogući način i da se nemate nizašta kajati.

Pristojnost i osmeh uvek poneti sa sobom!

MOĆNO, A NE AGRESIVNO

Prvo mi na um pada na pamet klasična muzika. Ona je bar meni najbolji primer ovoga. Veoma moćno, a bez trunke agresije.

Ne znam tačno kad smo agresiju prihvatili kao nešto sasvim normalno, ali znam da je svuda oko nas. Udišemo je. I to u svim mogućim oblicima: govoru, izgledu, ponašanju… Mnogi stavljaju znak jednakosti između nje i moći. U prevodu, ako želiš biti moćan (u bilo kom smislu), moraš najpre biti agresivan.

Kako opasna zabluda! Agresija je koncentrovano zlo!

Moćan je npr. zalazak Sunca…Ili ljubav prema nekome ili nečemu. Moćna je posvećenost nekom poslu ili hobiju. Dobrota je takođe moćnija nego što se čini. I to je to! Agresiji tu nema mesta, a ni osnova.

DIRLJIVO, A NE PATETIČNO

Čitali ste ili bar čuli za Jesenjinovu čuvenu „Pesmu o keruši“ . To je možda nešto najtužnije što sam u životu pročitala…Ako imate gram srca, rasplakaćete se. Čak iako niste naročiti ljubitelj životinja.

Ipak, to nikako ne spada u patetiku. Nema ničeg prenaglašenog u toj pesmi što bi je učinilo bljutavom. A to je čest slučaj sa mnogim književnim i ostalim delima što na društvenim mrežama, što van njih.

Iz meni nepoznatih razloga, autori su ubeđeni da samo „tužna“ dela zaista vrede i imaju prođu. To samo po sebi ne bi bio problem da oni tu tugu ne pojačaju na maksimum, te ona postane groteskna.

TROŠENJE, A NE BACANJE REČI

Ako se nešto može izraziti ili dokazati sa dve, tri rečenice, čemu njih 20!? Tačno je da se reči ne kupuju, i možda ih baš zbog toga bacamo. Baca se i ono što se kupi, tek što ne bi ono što ne plaćamo!?

Komunikacija je suština svakog ljudskog odnosa ali to je daleko od beskrajnog brbljanja. Ko misli da tako dokazuje svoju pamet, u grdnoj je zabludi.

Frljati se s rečima, a zapravo ne kazati ništa je besmisleno. Paradoks je da tolika količina bačenih reči dovodi do osiromašenja ili prekida komunikacije. Usmene ili pismene, potpuno je svejedno.

AMBICIJA, A NE BESKRUPULOZNOST

U današnje vreme, ako nemate ambiciju, kao da nemate ruku ili nogu. A da bi istu ostvarili, ne možete da ostanete pošteni. Neka prljavština se podrazumeva. Da li moram da naglasim koliko je ovakvo uverenje ne samo pogrešno, nego i pogubno!?

Ambicija je nešto zdravo i korisno. Ona ljude tera da budu obrazovaniji i vredniji. Da se izbore za sebe, ali pre svega da poznaju sami sebe, svoje želje i granice. Granice dokle su spremni ići zarad nekog cilja. Ciljevi su različiti, i to ne mora uvek biti isključivo novac.

U ambiciji samoj nema ništa loše, naprotiv. Ali, ako je sredstvo da se ona ostvari nemoralno, onda se i ona deformiše. A beskrupuloznost koja je takvu osobu dovela do uspeha, dovodi i do njenog uništenja.

SUOSEĆANJE, A NE SAŽALJENJE

Većina ljudi misli da sažaljenjem ne samo da pokazuje da nije bezosećajna, već i da pomaže osobi prema kojoj ga iskazuje. Ali, nijedno od to dvoje zapravo nije tačno.

Izrazi poput „Jadna ona!“ nikome ne rešavaju problem. Ni saučesništvo u kukanju takođe. Da, treba saslušati nekoga. I dati savet ili makar utehu. Ili pomoći na bilo koji način, kad god i koliko god je to moguće. I to je sve što treba i može da se uradi. Ostalo je do osobe da to što ste joj ponudili prihvati ili ne. A ako je ovo drugo slučaj, ne mučiti sebe i ne tonuti zajedno s njom.

A KADA TREBA POJAČATI VOLUMEN?

U zahvalnosti. Uvek, svuda i za sve. Za sunce što sija, za kišu od koje rastu biljke, za same biljke, za nečiji lep gest, za to što ste zdravi, za to što niste bez krova nad glavom… Jer, niti se išta podrazumeva, niti vam se išta garantuje. U tren oka možete ostati bez svega.


Zahvalnost je kao i radost – nema podele na male i velike zahvalnosti. Svaka je velika i svaka je bitna. I uvek imate bar jednu stvar u svom životu za koju možete biti zahvalni.

U pohvalama. Ako umete da kritikujete, onda bi trebalo da umete i da pohvalite. Ne znam zašto se ljudi libe da iskažu pozitivan stav prema nekome ili nečemu. Ustručavanje je nepotrebno. Zašto da sebi i drugima uskratite lep dan? Naravno, pohvalu treba razlikovati od laskanja, koje je neiskreno i izveštačeno. Potpuno ista situacija kao kod zahvalnosti – uvek postoji neko ili nešto vredno vaše pohvale.

A biti srećan kad se vama neko zahvali ili kad vas neko pohvali je nešto posebno. Ni u tome mnogi ne umeju da uživaju. Što znači – i tu bi trebalo pojačati volumen.

DRAGI MOJI! SUPA SE NE MOŽE JESTI NI AKO JE PRESOLJENA, NI AKO JE BLJUTAVA!

Ps. Ovo je moj poslednji post ovde (zasad)...Inače, trenutno sam u fazi pisanja romana, a kada to bude gotovo, ovde će biti objavljeno. Ko želi, svakako će svratiti na moj blog...Nastaviću da vas čitam, ima ovde mnogo toga zanimljivog. Pozdrav!

Wwwblogabilna87.wordpress.com ( uskoro plaćen domen i bolji dizajn) :)

Biti SADA i OVDE

Nebrojeno puta smo čuli da treba živeti u sadašnjosti. Znamo mi to. Verujemo mi u to. Postoji samo jedan problem – ne primenjujemo to!

Štaviše, neretko lažemo i sami sebe da živimo SADA i OVDE. Misli su moćne. Začas nas povuku negde van vremena i trenutka. Ponekad su to drugi ljudi, ali poenta je ista. A ako se i „vratimo“, trenutak koga smo trebali živeti je već prošao… I tako u krug. Taj „vremeplov“ je kao neko prokletstvo!

VAN VREMENA I PROSTORA

Ako idete u neki provod, nećete poneti knjigu da učite za ispit, zar ne? To je otprilike primer vezan za „bežanje“ van sadašnjeg trenutka, a samim tim i mesta na kom se trenutno nalazite – idući u prošlost ili u budućnost, svejedno. Nije uopšte bitno gde vaše misli beže. Bitno je da ste u tom trenutku van vremena i prostora.

Zvuči kao naučno – fantastični film. Samo što najčešće uopšte nije tako zabavno! Pre je besmisleno, nepotrebno i uglavnom nimalo prijatno.

KOLAČ JE POJEDEN ILI JOŠ NIJE ISPEČEN

Za koliko trenutaka u svom životu bi mogli da kažete da ste ZAISTA u potpunosti uživali u njima? Tj. isključivo u njima? Da ni sekundu niste pomislili na nešto što je bilo, bez obzira da li je to neko lepo ili bolno sećanje? Ili se prebacili na nešto što će tek biti, ili još gore, što ste mislili da će biti?

Priznajem da je takvih trenutaka bilo veoma malo u mom životu. Bar je tako bilo ranije. U poslednje vreme, mnogo više uživam u sadašnjosti. Toliko godina sam provela mučeći se – Zašto (ni)sam uradila to i to? Da mogu da vratim vreme, ja bih …

Ja sam mnogo češće bežala u prošlost, nego u budućnost, mada je bilo perioda kada je bilo i obrnuto … Dobila sam krivicu, tugu i bes. A ti „pokloni“ nikome ne trebaju!

Ako ste negde pogrešili, sasvim dovoljno da ste to sebi priznali i da ste naučili nešto iz toga. I tu se završava to poglavlje.

Što se budućnosti tiče, naravno da mi imamo neke svoje želje ili planove i da treba da se trudimo da ih ostvarimo. Ili imamo neke strahove koje ne želimo da se ostvare. Ali, nismo vidoviti. I zašto onda da se pravimo da jesmo?

Ako je nešto prošlo, nema se tu šta ni dodati ni oduzeti. Čak nije bitno da li se radi o nečem lepom, jer i to lepo je prošlost. Deo naših života. Život se sastoji od mnogo takvih delova, odnosno „kolača“.

Jasno vam je koliko je besmisleno pokušavati pojesti kolač koji ste već pojeli ili onaj koji još nije ni ispečen!?

RAZLOZI „ROPSTVA“

Zastrašujuće je da ogroman deo života provedete u ovom „modu“. Postoje više razloga za ovo:

Prvi je da kažnjavate sebe za nešto što ste vi ili neko drugi pogrešio, te se neprestano prebacujete u prošlost zbog osećaja krivice. Dakle, čist mazohizam koji nema kraja. Ne možete sebi ili nekom drugom da oprostite i večito se vraćate na ono što je bilo.

Drugi je da ste nekada bili negde i/ili s nekim srećniji nego sad, a ne verujete da će se to ikad više ponoviti. Zato sanjarite o onom što je bilo, jer vam je tad bilo lepše, te imate iluziju da ste srećni ako razmišljate o dobrim starim vremenima.

Treći je kada bežite u budućnost iz straha (neretko i paranoje) šta sve može da se dogodi, te iskonstruišete apokalipsu. Realno, priznajte sebi – da li se deseti deo te apokalipse zaista ostvario? Ili suprotno od toga – previše idealizujete budućnost. A posle svakog idealizovanja, znate i sami – dolazi razočaranje.

Kod ovog posljednjeg ima želje za kontrolom – Uvereni ste da je ama baš sve u vašem životu zavisi isključivo od vas, da su vaši planovi uvek najpametniji i najbolji, te se logično, moraju i ostvariti. Zato se prebacujete u budućnost gde su već ostvareni, a vi srećni i ispunjeni.

PRISUTNO ODSUTNI

Kratka pričica – U crkvi se održava liturgija. Pop je vodi, ali razmišlja o tome kako jedna žena na sebi ima previše nakita. Jedan vernik razmišlja o tome da li mu je dete uradilo domaći, drugi da li će imati novca da plati račune, treći na to šta će večerati… I šta je zapravo, ostalo od te liturgije? Ona je kobajagi odrađena, a u suštini, da li je iko na njoj bio ZAISTA prisutan?

I tako vam je u svim ostalim situacijama. Dok vas vaše misli varaju, sadašnji trenutak prođe, a vi ne samo da niste uživali, već niste niste bili ni prisutni. Vreme i energiju ste potrošili na nešto sasvim deseto.

IMA LI SPASA?


Ima! Naravno, to nije magična pilula :)

Vežbajte koncentraciju. Što znači – ne dajte mislima ili drugim ljudima da vam otimaju SADA i OVDE!

U početku će biti teško, ali čuli ste za onu – vežba čini majstora.

Na primer, ako bilo ko povede (ili same vaše misli) priču o tome kako je nekad bilo, ili šta će biti, ućutite ili skrenite temu. I to naravno, na sadašnji trenutak. Može to biti i nešto obično, tipa – Danas je tako lep dan.

Drugi sistem je još bolji. Gde god se nalazili i štagod radili, pokušajte da vidite i osetite svaku sitnicu. Npr. boje, mirise, ljude, ulice, zgrade, cveće ili štagod to već bilo. U prirodi je to mnogo lakše, pre svega jer kiseonik doprinosi boljem radu mozga. Slušajte neku pticu ili cvrčka. I uživajte u tome…

PRIMERI: pijete kafu … Uživate isključivo u tome. Ne razmišljate šta ćete za ručak. Ili: šetate … Udišete vazduh, gledate da li ima ljudi i koliko, da li ima drveća i koje je u pitanju, koliko ima zgrada, da li su ulice kratke ili duže itd … A ne lupate glavu zašto vam se partner/ka nije javio/la na telefon … Ili: učite jezik … A ne razmišljate o povišici na poslu…

Pokušavajte vežbati koncentraciju uvek i svuda. Svakoga dana se pruža mnogo novih prilika. Ne možete ovo postići ni tako lako ni tako brzo.

Mogu da kažem da ni ja nisam 100 posto uvek SADA i OVDE, ali sam ponosna na sebe jer takvih trenutaka je neuporedivo više sada nego pre npr. dve, tri godine.

Biti SADA i OVDE je blagoslov koji nažalost, mnogi ljudi retko dožive. Šetnja, film, učenje, putovanje, sunčanje, čitanje, kopanje bašte i mnoooogo toga još. Svaki trenutak nam je dat da bi uživali upravo u njemu!

DRAGI MOJI! JEDITE KOLAČE KOJI SU PRED VAMA!

Ps. Tekst je objavljen na mom blogu u kategoriji UČITAVANJE DUŠE
Wwwblogabilna87.wordpress.com

ISKLJUČEN

Filip ne pamti koliko je bilo žurki na kojima je puštao muziku. Po ko zna koji put se posle jedne takve probudio oko dva popodne, zapalio cigaretu i skuvao kafu. Ali, u nijednom od ta dva nije uživao.

Zapravo, ni u čemu više nije nalazio radost. Prisetio se prethodne noći. Nakon žurke ga je neko društvo pozvalo na piće, ali ih je odbio sa izgovorom da se oseća loše. Ipak, to nije bio izgovor, nego istina.

Po navici je uključio telefon i video gomilu poruka i komentara na društvenim mrežama. Lajkovi, hejteri i devojke koje mu se nude na tanjiru … Ništa novo! Već deceniju to traje, ali nikada ranije nije razmišljao o tome. Ko su uopšte svi ti ljudi? I odakle im pravo da misle da ga poznaju ili da žele da ga upoznaju!? On svakako nije želeo da upozna njih. Ako bi bio veoma dobre volje, seo bi sa nekim, popio nekoliko pića ili dao poneki intervju. Ali, to je bilo sve. Imao je majku, Adrijana, najboljeg druga još iz školskih dana, Jelenu bivšu devojku, a sada drugaricu. Za više od to troje ljudi u svom životu nije osećao potrebu.

Više od desetak godina je bio di – džej Kontakt, jedan od najpoznatijih u regionu. Ni svetska slava nije bila daleko. Živeo je u luksuznom stanu, mnogo putovao i bio svestan da iz Srbije ima malo onih koji će postići takav uspeh u toj profesiji. Nekada je živeo za žurke, za muziku, za slavu. Ali, u poslednje vreme, sve se praznije osećao i ništa ga više nije moglo oduševiti.

Dok je ispijao poslednji gutljaj kafe, stiglo je još nekoliko poruka na Instagramu, ali ih nije pregledao. Ni najmanje ga nisu zanimale. I tada je doneo nesvakidašnju odluku – isključiće se! Telefon i laptop, a televiziju ionako godinama nije gledao. Ništa ne propušta, to su ionako sve gluposti. Bio je beskrajno zahvalan kako se potrefilo da to može uraditi upravo sad, kada u narednih mesec – dva nema zakazanu nijednu žurku.

Kada je to učinio, osetio je neobjašnjivi mir za koji nije znao da postoji. Dan je bio kišovit, znači ostaje mu da ostane u stanu. Počeo je čačkati po ormanu…Koliko je tu uspomena bilo! A bile su zaboravljene! Slušalice koje mu je Adrijan kupio za prvu žurku; majica koja je poklon od majke koju nikad nije obukao jer mu je oduvek bila smešna, nekoliko starih ploča za koje je bio uveren da ih je bacio…I album sa slikama. Dugo ga je i pažljivo gledao.

Uveče se setio da otkad je u ovom stanu, nije se nikad opustio u kadi. Uvek bi to bilo tuširanje navrat – nanos. Sada je dugo uživao. Uhvatio je sebe kako misli na Jelenu. Ona mu je bila najbolja devojka i teško da će ikad sresti takvu. Ipak, najbitnije da su sada prijatelji i da je našla nekog ko će je usrećiti.

Zaspao je ranije i probudio se rano sledećeg jutra. Dan je bio divan i odlučio je da se popne na brdo koje mu je godinama bilo pred nosem, a na koje se nije popeo od tinejdžerskih dana. Pravio je mnogo pauza i oznojio se kao nikad. Kondicije mu je nedostajalo, ali radosti kada se popeo na vrh nije nimalo. Tu je pojeo sendvič i dugo uživao… Ptice, mir, zelenilo i svežina… Da li je moguće da je mogao da živi bez ovoga!? Odlučio je da se svaki dan penje do vrha.

U stan se vratio kasno popodne, umoran ali ispunjen. Legao je u kadu… I tako je prošao još jedan dan. Ujutro ga je probudilo zvono na vratima. Bila je to majka, uspaničena i zbunjena…Zvala ga je, a pošto je bio nedostupan, pokušala je da ga dobije preko Skajpa. Donela mu je gibanicu. Nije mnogo razumela šta mu znači to isključivanje, ali je najbitnije da je živ i zdrav.

Sledećeg dana je nešto lakše i brže došao do vrha. U putu donde je primetio mnogo klinaca koja nisu prestajala da tipkaju po telefonima. To mu je bilo tako smešno! On je jedva dočekao da se reši toga.

Rutina se ponavljala danima, ali njemu to nikako nije bilo dosadno. Jutro, brdo, vrh, kada…Izlasci i zalasci sunca za koje je bio uveren da ljudi preteruju kada ih opisuju. Shvatio je da nema reči kojim bi mogao da dočara tu lepotu. Odmor koji nikada nije imao, a bio mu je odavno prekopotreban. A brdo kao da je svakoga narednog puta bilo još lepše nego prethodnog. Priroda kao da je samo njega čekala.

Posle nekoliko dana, posetio ga je Adrijan koji nije mogao sakriti zbunjenost kada je čuo za Filipovu odluku.

– I koliko dugo ćeš živeti u pećini?

– Dokle god mi bude prijalo. A još uvek mi prija, veruj mi…

Adrijan je spomenuo je da se čuo s Jelenom koja je na putovanju s mužem. Popili su po pivo, zatim je Adrijan otišao.

Filip se ponovo vratio miru i samoći. Bacio je pogled na telefon i laptop. Ali, nije osetio nikakvu želju za njima.

To su samo stvari koje će ga čekati koliko god trebalo.

Ps. Jedna od priča sa mog bloga... Inače, juče je bilo sedam meseci otkad sam ga otvorila :)

KAKO ZAVOLETI HEJTERE

Sad se vi pitate šta nije u redu sa mnom? Kada postoji ignore/blok i slične opcije? Naravno, nemam ništa protiv njih, ali zašto se pre toga ne bi malo zabavili :)

U te svrhe, koristim dve tehnike:

1. Tehnika predmeta - zamislite hejtera kao neki predmet...Koje je boje, koji je to predmet, koliko je težak itd;

2. Tehnika životinje/ crtaća - zamislite ga kao žabu koja krekeće, vranu koja grakće i slično. Ili kao neki smešni lik iz nekog crtaća...

Pre neki dan sam jednog zamislila kao Pepe le tvora i smejala se dobrih sat vremena :))))))

Vi dobijete smeh. Hejteri ne dobiju išta. Naravno, blok i slično je i dalje u opticaju. Najbitnije je da ne ulazite ni u kakvu raspravu sa njima.

Ako neko želi da se valja u blatu, neka ga. Vi ne morate s njim.

U svakom slučaju, smeh je najbolji lek :)

Blogabilna87

Ps. Moram da vas ubijam u pojam, tako da evo opet mog bloga
Wwwblogabilna87.wordpress.com

Oznake: hejteri, smeh, zabava

STVARNOST

Na Zemlji je živelo oko osam milijardi ljudi, a više od četiri su bili korisnici kompanije „Stvarnost“. Bila je to najpoznatija i najpopularnija kompanija na svetu.

Ljudi su već nekoliko poslednjih godina maltene ceo svoj život provodili u virtuelnoj stvarnosti. Samo, za njih je to bila jedina stvarnost. Ova, izvan nje je služila svrsi samo ako i kad bi to bilo neizbežno. Jeli bi, otišli bi na posao ako ga nisu obavljali od kuće (a ogroman broj ljudi je radio od kuće), a onda bi kada god bi stekli priliku jednim klikom postali avatari. A „Stvarnost“ je bila, mora se priznati, bez premca. I što je najvažnije, neprekidno se usavršavala.

U početku je bilo nekih grešaka, ali su brzo otklonjene. Unutra nije bilo nikakvih pravila ni ograničenja. Mogli ste biti bilo ko, raditi bilo šta, birati fizički izgled, društvo, partnera, kuću, radno mesto, putovati, razgledati … Sloboda za svakoga, uvek i svuda. Ono malo vremena što su provodili u stvarnom svetu, ljudima je ovo uglavnom bila jedina tema za razgovor. Hvalili bi se koga su upoznali, šta su jeli, koja kola vozili gde su putovali i koliko su novca potrošili.

Za kompaniju je radilo nekoliko miliona programera. Jedan od njih bio je Bojan. Bio je dvadesetih godina i živeo sa Anom, dizajnerkom. Bojan je „Stvarnost“ shvatao mnogo više kao posao, nego kao zabavu. Znao bi da zaviri, ali ne često, i to uglavnom da proveri kako funkcioniše nešto što je isprogramirao. Ali Ana je bila sasvim drugačija. Primetio je to Bojan, da se sve više udaljava od njega, da je maltene po ceo dan „unutra“, čak je i svoj posao počela da zanemaruje; ali, bio je nemoćan da išta promeni. Kad god bi pokušao da razgovara s njom, dobio bi prezriv izraz lica, a neretko i svađu.

Mnogo je vremena prošlo dok se nije požalio Milošu i Ivani, svojim najboljim prijateljima. Oni su savršeno bili svesni da Ana ima problem. Još dok su s njom imali kakav takav kontakt, pričala im je besomučno neke gluposti; kako ima kul društvo i ogromnu kuću, kako svaki put putuje po svetu u neku drugu državu, a kako joj se čini i da se zaljubila u nekog tipa. I da bi zapravo bilo pošteno da raskine sa Bojanom. Ali, još nije bila potpuno sigurna. Bojan je bio više zabrinut, nego šokiran.

Miloš i Ivana su bili jedni od retkih ljudi koji nisu ni pomišljali na „Stvarnost“. Čitali su knjige u štampanom obliku, to je jedna od retkih stvari gde se papir još uvek koristio. Živeli su na selu i gajili razne biljčice. Nisu se nikad mnogo interesovali za Bojanov posao. Čak im se u neku ruku sve to oko „Stvarnosti“ gadilo. Ali, nikad mu to nisu otvoreno rekli.

Bojan je primetio da Ana već nekoliko dana nije izašla iz sobe. Ušao je s namerom da ovaj put ne odstupi od ozbiljnog razgovora. Ana je ležala onesvešćena. Uspeo je nekako da je povrati, ali se ponašala čudno, buncala je, krenula je sa vikom i delovala je agresivno. Pošto je nikako nije mogao smiriti, morao je pozvati bolnicu.

Sa suzama u očima je sedeo pored njenog bolničkog kreveta. Bila je pod sedativima, bleda, omršavela jer danima nije ništa jela, ličila je na teškog bolesnika. Psihijatar mu je rekao da ovakvih slučajeva ima na pretek. To su sve zavisnici od „Stvarnosti“ i ponašaju se skoro kao klasični narkomani. Dodao je da je ovakvih slučajeva sve više, a narkomana i ostalih zavisnika sve manje.

Ana se probudila i ponovo počela da bunca. Počela je da priča kako kasni i kako se sigurno pitaju gde je. Nervozno se osvrtala oko sebe.

„Tamo me svi čekaju, moram da idem!“

Bio je to više vapaj, nego usklik.

Bojan ju je uzeo za ruku i prošaptao:

„Ne, ljubavi … Ja te ovde čekam.“

Ps. Jedna od priča na mom blogu objavljena u kategoriji SPEKTAR - priče koje jedna na drugu NE liče.

Wwwblogabilna87.wordpress.com

Oznake: pria, stvarnost, blog, futurizam

13 NAČINA DA BUDETE NEZANIMLJIVI

1. Živite svoj život.

2. Ne doručkujte tračeve.

3. Ne stavljajte na društvene mreže svaku kafu koju ste u životu popili.

4. Ne koristite društvene mreže da biste videli svaku kafu koju je neko drugi u životu popio.

5. Ne razmišljajte o ceni tašne neke pevačice.

6. Ne gledajte rijalitije.

7. Ne komentarišite rijalitije.

8. Ne kukajte non - stop.

9. Ne hvalite se non - stop.

10. Pratite kulturne i edukativne sadržaje.

11. Bavite se nekim hobijem.

12. Nastavite ovaj niz ako ste nezanimljivi.

13. Podelite ovu objavu ako ste nezanimljivi.

BLOGABILNA87

Ps. Post je sa moje FB stranice Komunikosfera.

Oznake: društvene mreže, hobi, živeti svoj život

Marina

Napomena: Dragi čitaoci! Malo imam problema da se snađem ovde, tim pre što nemam komp, pa sve radim preko telefona! Tako da oprostite što (zasad) nema fotki u mojim postovima. Drago mi je da sam ovde sa vama i nadam se dugom i lepom druženju. Inače, blog vodim oko sedam meseci, a ako neko od vas želi, može otići na njega i pročitati sve postove (sa fotkama naravno), kao i saznati nešto o meni! Link mog bloga ću ostaviti na kraju ovog posta. Ovde ću deliti neke tekstove koje smatram da bi vam bili najzanimljiviji. Hvala na razumevanju! Pišemo se i čitamo!
Ps. Ova priča je prvi objavljen post na mom blogu.

Vaša Blogabilna87


MARINA

Ne znam koliko imam godina. Znam da sam pas i da sam ceo život proveo na ulici. Motali smo se često oko bolnice. Tamo je radio jedan dobri čovek koji nas je hranio. Ipak, hrane nikad nije bilo dovoljno za sve. Bilo nas je mnogo po gradu.

Moje društvo su bili Njuš, Tačkica i Deda. Njuš je bio blage naravi, retko je upadao u neprilike, a na mene nikad nije ni zarežao. Tačkica je bila mlada, vesela, stalno je skitala i pričala nam šta se sve dešava po gradu. Deda je bio najstariji i nije trpeo skoro nikog. Večito je bio loše volje i govorio kako su svi ljudi zli. Nisam se slagao sa njim. Verovao sam da ih ima i dobrih. S nama je bila i Velika, ali je više nema. Jednom je nešto izvukla iz kontejnera, pojela i počela da se trese. Nije joj bilo spasa. Ljudi koji su se zatekli tu su negodovali i proklinjali trovača. Ali, niko ništa nije učinio. Nisam bio tu kada se to dogodilo, a Njuš mi je rekao da je bilo užasno.

Možda je Deda ipak u pravu. Ljudi su zli.

Loše smo podnosili vrućine, ali zime su bile stravične. I kiša nam je jako smetala. Našli bi neko sklonište, ali bi nas ubrzo oterali. Uvek smo nekome smetali. Psovke su bile svakodnevne. Mene niko nije tukao, ali zato su Dedu često šutirali. Našao bi se neko da me pomazi, ali to se retko dešavalo.

Tačkica je spominjala neko prihvatilište u kojem bi trebalo da živimo svi mi sa ulice. Imali bismo hranu i veterinara. Njuš i ja smo ćutali, nismo znali šta da mislimo o tome. Tačkica se radovala, govorila je kako će je tamo sigurno neko usvojiti, jer je baš mlada. Deda nije hteo ni da čuje.

“ Tamo će nas ubiti.“ – zacvileo je tužno.

Priča o prihvatilištu je bila istina. Nije prošlo mnogo vremena i počeli su skupljati pse sa ulice. Ostavljali su samo one za koje su smatrali da su prestari i da neće još dugo. Deda to nije dočekao. Našao sam ga mrtvog u parku. A Tačkicu i Njuša više nikad nisam video. Mogao sam samo da se nadam da će im tamo biti dobro. Oko bolnice se motao još jedan pas koji je kao i ja bio prestar i koga nisu odveli. U pravu su ljudi, neću još dugo. A možda je tako i bolje. Suza više nisam imao. Samo sam se nadao da neću još dugo patiti.

Opet prokleta kiša! Trčao sam prema ulazu neke zgrade da se sklonim. Sklupčao sam se u ćošku, kao i uvek. Na drugom kraju je stajala jedna plavokosa devojčica. Valjda me neće oterati … Delovala je fino. Pričala je preko onog što ljudi zovu telefon. Okrenula se prema meni i nasmešila. Odavno to nisam doživeo. Kad je završila razgovor, prišla mi je i pomazila me. Mahao sam repom, a ona je izvadila iz torbe keks, ali nisam bio gladan. Hteo sam samo da me još malo mazi.

“ Lepa kuco … Dobra kuco … Ti nisi ničiji! “ – rekla je videvši pločicu na mojim ušima. Nikad nisam video tako slatku devojčicu.

Neki auto je stao ispred zgrade i ona je krenula prema njemu. Kiša je i dalje padala. Samo sam tužno gledao. Ona ide, naravno … Zašto ne bi otišla!? A ja ostajem ovde sam. Kako sam glup! Kako sam mogao da pomislim da …

“ Kuc, kuc!“ – učinilo mi se da čujem. Ali, samo sam stajao.

“ Dođi, kuco … Hajde, kuc, kuc! “ – Nisam mogao poverovati svojim ušima. Potrčao sam i skočio joj u krilo. Auto je krenuo. Nastavila je da me mazi. “ Ja se zovem Marina. A koje tebi ime da dam, šta misliš, kuco moja? "

Prvi put se radujem životu.


Wwwblogabilna87.wordpress.com

Oznake: pisanje priča blog post