ISKLJUČEN

petak , 18.09.2020.

Filip ne pamti koliko je bilo žurki na kojima je puštao muziku. Po ko zna koji put se posle jedne takve probudio oko dva popodne, zapalio cigaretu i skuvao kafu. Ali, u nijednom od ta dva nije uživao.

Zapravo, ni u čemu više nije nalazio radost. Prisetio se prethodne noći. Nakon žurke ga je neko društvo pozvalo na piće, ali ih je odbio sa izgovorom da se oseća loše. Ipak, to nije bio izgovor, nego istina.

Po navici je uključio telefon i video gomilu poruka i komentara na društvenim mrežama. Lajkovi, hejteri i devojke koje mu se nude na tanjiru … Ništa novo! Već deceniju to traje, ali nikada ranije nije razmišljao o tome. Ko su uopšte svi ti ljudi? I odakle im pravo da misle da ga poznaju ili da žele da ga upoznaju!? On svakako nije želeo da upozna njih. Ako bi bio veoma dobre volje, seo bi sa nekim, popio nekoliko pića ili dao poneki intervju. Ali, to je bilo sve. Imao je majku, Adrijana, najboljeg druga još iz školskih dana, Jelenu bivšu devojku, a sada drugaricu. Za više od to troje ljudi u svom životu nije osećao potrebu.

Više od desetak godina je bio di – džej Kontakt, jedan od najpoznatijih u regionu. Ni svetska slava nije bila daleko. Živeo je u luksuznom stanu, mnogo putovao i bio svestan da iz Srbije ima malo onih koji će postići takav uspeh u toj profesiji. Nekada je živeo za žurke, za muziku, za slavu. Ali, u poslednje vreme, sve se praznije osećao i ništa ga više nije moglo oduševiti.

Dok je ispijao poslednji gutljaj kafe, stiglo je još nekoliko poruka na Instagramu, ali ih nije pregledao. Ni najmanje ga nisu zanimale. I tada je doneo nesvakidašnju odluku – isključiće se! Telefon i laptop, a televiziju ionako godinama nije gledao. Ništa ne propušta, to su ionako sve gluposti. Bio je beskrajno zahvalan kako se potrefilo da to može uraditi upravo sad, kada u narednih mesec – dva nema zakazanu nijednu žurku.

Kada je to učinio, osetio je neobjašnjivi mir za koji nije znao da postoji. Dan je bio kišovit, znači ostaje mu da ostane u stanu. Počeo je čačkati po ormanu…Koliko je tu uspomena bilo! A bile su zaboravljene! Slušalice koje mu je Adrijan kupio za prvu žurku; majica koja je poklon od majke koju nikad nije obukao jer mu je oduvek bila smešna, nekoliko starih ploča za koje je bio uveren da ih je bacio…I album sa slikama. Dugo ga je i pažljivo gledao.

Uveče se setio da otkad je u ovom stanu, nije se nikad opustio u kadi. Uvek bi to bilo tuširanje navrat – nanos. Sada je dugo uživao. Uhvatio je sebe kako misli na Jelenu. Ona mu je bila najbolja devojka i teško da će ikad sresti takvu. Ipak, najbitnije da su sada prijatelji i da je našla nekog ko će je usrećiti.

Zaspao je ranije i probudio se rano sledećeg jutra. Dan je bio divan i odlučio je da se popne na brdo koje mu je godinama bilo pred nosem, a na koje se nije popeo od tinejdžerskih dana. Pravio je mnogo pauza i oznojio se kao nikad. Kondicije mu je nedostajalo, ali radosti kada se popeo na vrh nije nimalo. Tu je pojeo sendvič i dugo uživao… Ptice, mir, zelenilo i svežina… Da li je moguće da je mogao da živi bez ovoga!? Odlučio je da se svaki dan penje do vrha.

U stan se vratio kasno popodne, umoran ali ispunjen. Legao je u kadu… I tako je prošao još jedan dan. Ujutro ga je probudilo zvono na vratima. Bila je to majka, uspaničena i zbunjena…Zvala ga je, a pošto je bio nedostupan, pokušala je da ga dobije preko Skajpa. Donela mu je gibanicu. Nije mnogo razumela šta mu znači to isključivanje, ali je najbitnije da je živ i zdrav.

Sledećeg dana je nešto lakše i brže došao do vrha. U putu donde je primetio mnogo klinaca koja nisu prestajala da tipkaju po telefonima. To mu je bilo tako smešno! On je jedva dočekao da se reši toga.

Rutina se ponavljala danima, ali njemu to nikako nije bilo dosadno. Jutro, brdo, vrh, kada…Izlasci i zalasci sunca za koje je bio uveren da ljudi preteruju kada ih opisuju. Shvatio je da nema reči kojim bi mogao da dočara tu lepotu. Odmor koji nikada nije imao, a bio mu je odavno prekopotreban. A brdo kao da je svakoga narednog puta bilo još lepše nego prethodnog. Priroda kao da je samo njega čekala.

Posle nekoliko dana, posetio ga je Adrijan koji nije mogao sakriti zbunjenost kada je čuo za Filipovu odluku.

– I koliko dugo ćeš živeti u pećini?

– Dokle god mi bude prijalo. A još uvek mi prija, veruj mi…

Adrijan je spomenuo je da se čuo s Jelenom koja je na putovanju s mužem. Popili su po pivo, zatim je Adrijan otišao.

Filip se ponovo vratio miru i samoći. Bacio je pogled na telefon i laptop. Ali, nije osetio nikakvu želju za njima.

To su samo stvari koje će ga čekati koliko god trebalo.

Ps. Jedna od priča sa mog bloga... Inače, juče je bilo sedam meseci otkad sam ga otvorila :)