MERA ZA MERU

subota , 19.09.2020.

Postoji mnogo različitih strumenata za merenje, takođe i mernih jedinica. Samo za ljudsko ponašanje takve skale nema. Dakle, ostaje nam da sami, svako za sebe odredi koja je njegova mera za meru. A pre svega, mora biti svestan da mu je to potrebno.

Nismo automati, već ljudi sa svim svojim nesavršenostima i iskustvima. Naravno da ne možemo i ne treba da budemo uvek „podešeni“ na idealno. Preterujemo idući iz krajnosti u krajnost, preglasno ili pretiho, nečega previše ili premalo. I u tom preterivanju veoma često pomešamo zdrave i trule jabuke. Nekada treba da smanjimo volumen, nekad da pojačamo. S obzirom da živimo u doba buke, ovo prvo je mnogo češće.

Primera ima sijaset, a ja sam za ovaj post odabrala nekoliko koje mi najviše bodu oči.

ISKRENO, A NE DRSKO

Ako uopšte boli, svakako bolji manje ako se upotrebe argumenti i smiren ton, umesto vikanja i psovki. Vrlo jednostavno – odabrane reči i osmeh uglavnom daju dobre rezultate. Naravno da uvek postoje oni koji će i na ovako dobro servirane činjenice bljuvati vatru, ali to je već njihov problem. Bitno je da ste vi tu istinu izneli na najbolji mogući način i da se nemate nizašta kajati.

Pristojnost i osmeh uvek poneti sa sobom!

MOĆNO, A NE AGRESIVNO

Prvo mi na um pada na pamet klasična muzika. Ona je bar meni najbolji primer ovoga. Veoma moćno, a bez trunke agresije.

Ne znam tačno kad smo agresiju prihvatili kao nešto sasvim normalno, ali znam da je svuda oko nas. Udišemo je. I to u svim mogućim oblicima: govoru, izgledu, ponašanju… Mnogi stavljaju znak jednakosti između nje i moći. U prevodu, ako želiš biti moćan (u bilo kom smislu), moraš najpre biti agresivan.

Kako opasna zabluda! Agresija je koncentrovano zlo!

Moćan je npr. zalazak Sunca…Ili ljubav prema nekome ili nečemu. Moćna je posvećenost nekom poslu ili hobiju. Dobrota je takođe moćnija nego što se čini. I to je to! Agresiji tu nema mesta, a ni osnova.

DIRLJIVO, A NE PATETIČNO

Čitali ste ili bar čuli za Jesenjinovu čuvenu „Pesmu o keruši“ . To je možda nešto najtužnije što sam u životu pročitala…Ako imate gram srca, rasplakaćete se. Čak iako niste naročiti ljubitelj životinja.

Ipak, to nikako ne spada u patetiku. Nema ničeg prenaglašenog u toj pesmi što bi je učinilo bljutavom. A to je čest slučaj sa mnogim književnim i ostalim delima što na društvenim mrežama, što van njih.

Iz meni nepoznatih razloga, autori su ubeđeni da samo „tužna“ dela zaista vrede i imaju prođu. To samo po sebi ne bi bio problem da oni tu tugu ne pojačaju na maksimum, te ona postane groteskna.

TROŠENJE, A NE BACANJE REČI

Ako se nešto može izraziti ili dokazati sa dve, tri rečenice, čemu njih 20!? Tačno je da se reči ne kupuju, i možda ih baš zbog toga bacamo. Baca se i ono što se kupi, tek što ne bi ono što ne plaćamo!?

Komunikacija je suština svakog ljudskog odnosa ali to je daleko od beskrajnog brbljanja. Ko misli da tako dokazuje svoju pamet, u grdnoj je zabludi.

Frljati se s rečima, a zapravo ne kazati ništa je besmisleno. Paradoks je da tolika količina bačenih reči dovodi do osiromašenja ili prekida komunikacije. Usmene ili pismene, potpuno je svejedno.

AMBICIJA, A NE BESKRUPULOZNOST

U današnje vreme, ako nemate ambiciju, kao da nemate ruku ili nogu. A da bi istu ostvarili, ne možete da ostanete pošteni. Neka prljavština se podrazumeva. Da li moram da naglasim koliko je ovakvo uverenje ne samo pogrešno, nego i pogubno!?

Ambicija je nešto zdravo i korisno. Ona ljude tera da budu obrazovaniji i vredniji. Da se izbore za sebe, ali pre svega da poznaju sami sebe, svoje želje i granice. Granice dokle su spremni ići zarad nekog cilja. Ciljevi su različiti, i to ne mora uvek biti isključivo novac.

U ambiciji samoj nema ništa loše, naprotiv. Ali, ako je sredstvo da se ona ostvari nemoralno, onda se i ona deformiše. A beskrupuloznost koja je takvu osobu dovela do uspeha, dovodi i do njenog uništenja.

SUOSEĆANJE, A NE SAŽALJENJE

Većina ljudi misli da sažaljenjem ne samo da pokazuje da nije bezosećajna, već i da pomaže osobi prema kojoj ga iskazuje. Ali, nijedno od to dvoje zapravo nije tačno.

Izrazi poput „Jadna ona!“ nikome ne rešavaju problem. Ni saučesništvo u kukanju takođe. Da, treba saslušati nekoga. I dati savet ili makar utehu. Ili pomoći na bilo koji način, kad god i koliko god je to moguće. I to je sve što treba i može da se uradi. Ostalo je do osobe da to što ste joj ponudili prihvati ili ne. A ako je ovo drugo slučaj, ne mučiti sebe i ne tonuti zajedno s njom.

A KADA TREBA POJAČATI VOLUMEN?

U zahvalnosti. Uvek, svuda i za sve. Za sunce što sija, za kišu od koje rastu biljke, za same biljke, za nečiji lep gest, za to što ste zdravi, za to što niste bez krova nad glavom… Jer, niti se išta podrazumeva, niti vam se išta garantuje. U tren oka možete ostati bez svega.


Zahvalnost je kao i radost – nema podele na male i velike zahvalnosti. Svaka je velika i svaka je bitna. I uvek imate bar jednu stvar u svom životu za koju možete biti zahvalni.

U pohvalama. Ako umete da kritikujete, onda bi trebalo da umete i da pohvalite. Ne znam zašto se ljudi libe da iskažu pozitivan stav prema nekome ili nečemu. Ustručavanje je nepotrebno. Zašto da sebi i drugima uskratite lep dan? Naravno, pohvalu treba razlikovati od laskanja, koje je neiskreno i izveštačeno. Potpuno ista situacija kao kod zahvalnosti – uvek postoji neko ili nešto vredno vaše pohvale.

A biti srećan kad se vama neko zahvali ili kad vas neko pohvali je nešto posebno. Ni u tome mnogi ne umeju da uživaju. Što znači – i tu bi trebalo pojačati volumen.

DRAGI MOJI! SUPA SE NE MOŽE JESTI NI AKO JE PRESOLJENA, NI AKO JE BLJUTAVA!

Ps. Ovo je moj poslednji post ovde (zasad)...Inače, trenutno sam u fazi pisanja romana, a kada to bude gotovo, ovde će biti objavljeno. Ko želi, svakako će svratiti na moj blog...Nastaviću da vas čitam, ima ovde mnogo toga zanimljivog. Pozdrav!

Wwwblogabilna87.wordpress.com ( uskoro plaćen domen i bolji dizajn) :)