Na Zemlji je živelo oko osam milijardi ljudi, a više od četiri su bili korisnici kompanije „Stvarnost“. Bila je to najpoznatija i najpopularnija kompanija na svetu.
Ljudi su već nekoliko poslednjih godina maltene ceo svoj život provodili u virtuelnoj stvarnosti. Samo, za njih je to bila jedina stvarnost. Ova, izvan nje je služila svrsi samo ako i kad bi to bilo neizbežno. Jeli bi, otišli bi na posao ako ga nisu obavljali od kuće (a ogroman broj ljudi je radio od kuće), a onda bi kada god bi stekli priliku jednim klikom postali avatari. A „Stvarnost“ je bila, mora se priznati, bez premca. I što je najvažnije, neprekidno se usavršavala.
U početku je bilo nekih grešaka, ali su brzo otklonjene. Unutra nije bilo nikakvih pravila ni ograničenja. Mogli ste biti bilo ko, raditi bilo šta, birati fizički izgled, društvo, partnera, kuću, radno mesto, putovati, razgledati … Sloboda za svakoga, uvek i svuda. Ono malo vremena što su provodili u stvarnom svetu, ljudima je ovo uglavnom bila jedina tema za razgovor. Hvalili bi se koga su upoznali, šta su jeli, koja kola vozili gde su putovali i koliko su novca potrošili.
Za kompaniju je radilo nekoliko miliona programera. Jedan od njih bio je Bojan. Bio je dvadesetih godina i živeo sa Anom, dizajnerkom. Bojan je „Stvarnost“ shvatao mnogo više kao posao, nego kao zabavu. Znao bi da zaviri, ali ne često, i to uglavnom da proveri kako funkcioniše nešto što je isprogramirao. Ali Ana je bila sasvim drugačija. Primetio je to Bojan, da se sve više udaljava od njega, da je maltene po ceo dan „unutra“, čak je i svoj posao počela da zanemaruje; ali, bio je nemoćan da išta promeni. Kad god bi pokušao da razgovara s njom, dobio bi prezriv izraz lica, a neretko i svađu.
Mnogo je vremena prošlo dok se nije požalio Milošu i Ivani, svojim najboljim prijateljima. Oni su savršeno bili svesni da Ana ima problem. Još dok su s njom imali kakav takav kontakt, pričala im je besomučno neke gluposti; kako ima kul društvo i ogromnu kuću, kako svaki put putuje po svetu u neku drugu državu, a kako joj se čini i da se zaljubila u nekog tipa. I da bi zapravo bilo pošteno da raskine sa Bojanom. Ali, još nije bila potpuno sigurna. Bojan je bio više zabrinut, nego šokiran.
Miloš i Ivana su bili jedni od retkih ljudi koji nisu ni pomišljali na „Stvarnost“. Čitali su knjige u štampanom obliku, to je jedna od retkih stvari gde se papir još uvek koristio. Živeli su na selu i gajili razne biljčice. Nisu se nikad mnogo interesovali za Bojanov posao. Čak im se u neku ruku sve to oko „Stvarnosti“ gadilo. Ali, nikad mu to nisu otvoreno rekli.
Bojan je primetio da Ana već nekoliko dana nije izašla iz sobe. Ušao je s namerom da ovaj put ne odstupi od ozbiljnog razgovora. Ana je ležala onesvešćena. Uspeo je nekako da je povrati, ali se ponašala čudno, buncala je, krenula je sa vikom i delovala je agresivno. Pošto je nikako nije mogao smiriti, morao je pozvati bolnicu.
Sa suzama u očima je sedeo pored njenog bolničkog kreveta. Bila je pod sedativima, bleda, omršavela jer danima nije ništa jela, ličila je na teškog bolesnika. Psihijatar mu je rekao da ovakvih slučajeva ima na pretek. To su sve zavisnici od „Stvarnosti“ i ponašaju se skoro kao klasični narkomani. Dodao je da je ovakvih slučajeva sve više, a narkomana i ostalih zavisnika sve manje.
Ana se probudila i ponovo počela da bunca. Počela je da priča kako kasni i kako se sigurno pitaju gde je. Nervozno se osvrtala oko sebe.
„Tamo me svi čekaju, moram da idem!“
Bio je to više vapaj, nego usklik.
Bojan ju je uzeo za ruku i prošaptao:
„Ne, ljubavi … Ja te ovde čekam.“
Ps. Jedna od priča na mom blogu objavljena u kategoriji SPEKTAR - priče koje jedna na drugu NE liče.
Wwwblogabilna87.wordpress.com
Post je objavljen 15.09.2020. u 22:43 sati.