Marina

petak , 11.09.2020.

Napomena: Dragi čitaoci! Malo imam problema da se snađem ovde, tim pre što nemam komp, pa sve radim preko telefona! Tako da oprostite što (zasad) nema fotki u mojim postovima. Drago mi je da sam ovde sa vama i nadam se dugom i lepom druženju. Inače, blog vodim oko sedam meseci, a ako neko od vas želi, može otići na njega i pročitati sve postove (sa fotkama naravno), kao i saznati nešto o meni! Link mog bloga ću ostaviti na kraju ovog posta. Ovde ću deliti neke tekstove koje smatram da bi vam bili najzanimljiviji. Hvala na razumevanju! Pišemo se i čitamo!
Ps. Ova priča je prvi objavljen post na mom blogu.

Vaša Blogabilna87


MARINA

Ne znam koliko imam godina. Znam da sam pas i da sam ceo život proveo na ulici. Motali smo se često oko bolnice. Tamo je radio jedan dobri čovek koji nas je hranio. Ipak, hrane nikad nije bilo dovoljno za sve. Bilo nas je mnogo po gradu.

Moje društvo su bili Njuš, Tačkica i Deda. Njuš je bio blage naravi, retko je upadao u neprilike, a na mene nikad nije ni zarežao. Tačkica je bila mlada, vesela, stalno je skitala i pričala nam šta se sve dešava po gradu. Deda je bio najstariji i nije trpeo skoro nikog. Večito je bio loše volje i govorio kako su svi ljudi zli. Nisam se slagao sa njim. Verovao sam da ih ima i dobrih. S nama je bila i Velika, ali je više nema. Jednom je nešto izvukla iz kontejnera, pojela i počela da se trese. Nije joj bilo spasa. Ljudi koji su se zatekli tu su negodovali i proklinjali trovača. Ali, niko ništa nije učinio. Nisam bio tu kada se to dogodilo, a Njuš mi je rekao da je bilo užasno.

Možda je Deda ipak u pravu. Ljudi su zli.

Loše smo podnosili vrućine, ali zime su bile stravične. I kiša nam je jako smetala. Našli bi neko sklonište, ali bi nas ubrzo oterali. Uvek smo nekome smetali. Psovke su bile svakodnevne. Mene niko nije tukao, ali zato su Dedu često šutirali. Našao bi se neko da me pomazi, ali to se retko dešavalo.

Tačkica je spominjala neko prihvatilište u kojem bi trebalo da živimo svi mi sa ulice. Imali bismo hranu i veterinara. Njuš i ja smo ćutali, nismo znali šta da mislimo o tome. Tačkica se radovala, govorila je kako će je tamo sigurno neko usvojiti, jer je baš mlada. Deda nije hteo ni da čuje.

“ Tamo će nas ubiti.“ – zacvileo je tužno.

Priča o prihvatilištu je bila istina. Nije prošlo mnogo vremena i počeli su skupljati pse sa ulice. Ostavljali su samo one za koje su smatrali da su prestari i da neće još dugo. Deda to nije dočekao. Našao sam ga mrtvog u parku. A Tačkicu i Njuša više nikad nisam video. Mogao sam samo da se nadam da će im tamo biti dobro. Oko bolnice se motao još jedan pas koji je kao i ja bio prestar i koga nisu odveli. U pravu su ljudi, neću još dugo. A možda je tako i bolje. Suza više nisam imao. Samo sam se nadao da neću još dugo patiti.

Opet prokleta kiša! Trčao sam prema ulazu neke zgrade da se sklonim. Sklupčao sam se u ćošku, kao i uvek. Na drugom kraju je stajala jedna plavokosa devojčica. Valjda me neće oterati … Delovala je fino. Pričala je preko onog što ljudi zovu telefon. Okrenula se prema meni i nasmešila. Odavno to nisam doživeo. Kad je završila razgovor, prišla mi je i pomazila me. Mahao sam repom, a ona je izvadila iz torbe keks, ali nisam bio gladan. Hteo sam samo da me još malo mazi.

“ Lepa kuco … Dobra kuco … Ti nisi ničiji! “ – rekla je videvši pločicu na mojim ušima. Nikad nisam video tako slatku devojčicu.

Neki auto je stao ispred zgrade i ona je krenula prema njemu. Kiša je i dalje padala. Samo sam tužno gledao. Ona ide, naravno … Zašto ne bi otišla!? A ja ostajem ovde sam. Kako sam glup! Kako sam mogao da pomislim da …

“ Kuc, kuc!“ – učinilo mi se da čujem. Ali, samo sam stajao.

“ Dođi, kuco … Hajde, kuc, kuc! “ – Nisam mogao poverovati svojim ušima. Potrčao sam i skočio joj u krilo. Auto je krenuo. Nastavila je da me mazi. “ Ja se zovem Marina. A koje tebi ime da dam, šta misliš, kuco moja? "

Prvi put se radujem životu.


Wwwblogabilna87.wordpress.com

Oznake: pisanje priča blog post